Sugerisala sam u prethodnom tekstu The Plot Against America da vredi razmišljati o tome šta bi bio kad bi bilo, razmotriti u politici i aktivizmu neke aspekte bolje pre nego što se krene u dalju akciju.

Ciljala sam, naravno, na toksičnu i eksplozivnu situaciju u Srbiji proleća 2021, koja je velikim delom posledica perioda koji je kulminirao 2020. godine organizovanom kampanjom naše države i nekih pametnih krugova u SAD u kojoj je objašnjavan značaj približavanja Srbije i SAD. Kampanja je itekako davala rezultate.

Užasnuta sam time koliko je taj proces potcenjen u Srbiji i, još gore, aktivno miniran od lokalnih i regionalnih NVOs koje Zapad finansira, navodno demokratske opozicije, dela EU i političkog Zapada. Između ostalog i zato više nisam direktor CEAS, zato pišem ove kolumne a i dodatno uživam što se švercuju baš na Pink.rs. Prethode možete ih naći na dnu kolumni u sekciji povezane vesti.

Kod Filipa Rota, koji je romanopisac, a ne istoričar, stvar naravno nije u tome šta bi bilo da su pola Amera zaraženi vanzemaljcima kao u Men in Black, već u A Million Little Things, mogućim i verovatnim okolnostima i pogrešnim izborima onih od kojih to baš i ne očekujete u tolikom broju koji za posledicu oteraju živote i istoriju u #3LPM. Zato je Zavera protiv Amerike tako dobar roman. Naravno da je u Americi krajem tridesetih bilo antisemitizma, nije Ford bio samo auto proizvođač. Naravno, i ne skroz bez mozga i morala, bilo je glasova i političkih opcija koji su smatrali da je ono što se preko Atlantika opet valja evropska stvar. Ne zaboravite Veliku depresiju. I ko zna šta bi i kako bilo da Japanci ne dođoše preko Pacifika i ne bombardovaše Pearl Harbor.

Čini mi se da se u Srbiji generalno WW2 gleda suviše evropocentrično, hajde sredozemnomorski-severnoafrički ugao da dodamo, neko ga spomene. Suviše se malo zna o dešavanjima u The Pacific Theatre, a bez tog uvida nema, pored spomenute geografije o kojoj sam vam pričala kad sam Danicu Grujičić učila nuklearnoj fizici jer o njoj igrom slučaja takođe nešto znam, takođe bitnog ugla za razmatranje odluke da se atomskim bombama gađaju Hirošima i Nagasaki. I znanja o ratu u Koreji, ili volje da se svi njegovi aspekti sagledaju, pogotovu kako su SSSR, a sad Rusi, bili i ostali „poštovaoci međunarodnog prava“ i rezolucija SB. A vremena su bitna, Vučić je i nama i Zapadu dao bar izbor, po meni vrlo jeftin, fer i racionalan-nastavak jačanja odnosa sa Zapadom za kompromis o Kosovu. Ja za, big time.

On i njegovi o alternativi ne govore ni pošteno ni tačno, a trebalo bi, no to me ne čudi. Drugi me izluđuju. Znate li da međunarodno pravo reguliše i ophođenje „suverenih“ država prema svojim vlastitim građanima, pisala o tome ovde. Premijerku Brnabić bi LDP ekipa oko nje mogla malo bolje savetovati generalno. Od Jovanovića više i ne očekujem da joj bar u Hit Tvitu spomene 1700 pobijenih Kosovara i 4 rezolucije SB UN pre bombardovanja, tokom njenog površnog srbo-pravedničkog ranta protiv NATO bombardovanja.

Mora se nešto istorije znati da se razume rat u Vijetnamu, „stogodišnjem ponižavanju Kine“ i kakve to implikacije ima na Sijeve aktuelne politike, mora se bolje znati šta je tačno sve Hladni rat podrazumevao, kakve su jezive životne uslove Rusi i Kinezi za milijarde ljudi kreirali i razumeti koliko je dobijen i ratovima krvavima ala Vijetnam sa te strane sveta, ne samo u Evropi. Mora se ako zaista želimo demokratsku, liberalnu Srbiju jače povezanu sa mojim Amerima. Strpite se, kao za Gurija u studiju, ide veza sa ratom u Vijetnamu, mirnim i ne tako mirnim protestima u Čikagu 1968, otporašima i navodnim otporašima.

Spomenuh Ruse u Avganistanu u tekstu The Charlie Wilson War. Ima u njemu suludo dobra scena kad žena kongresmena, koga je Čarli dovukao u jedan od izbegličkih kampova da pali mudžahedine da ruše sovjete, pita avganistansko dete bez ruku i nogu, žrtvu ruskog intervencionizma o kome Srbija ne priča- šta će da bude kad poraste. Iskrenija mi je ta scena u scenariju koji je napisao veliki Aaron Sorkin, nego sav aktivizam Andželine Džoli.

Znamo li koliko je generacija Avganistanaca unesrećeno, osakaćeno, koliko ih je odraslo u izbegličkim kampovima? Znamo li koliko su Rusi i Kinezi proxy ratova vodili tokom Hladnog rata u Južnoj Americi i Africi? Sve mala antihegemonistička maca do male antiintervencionističke mace. Čuli za Wagnerovce i Centralnoafričku Republiku ovih dana? Da li su samo NATO zlikovici u Libiji i Sahelu sada?
U Srbiji se hegemonizam i intervencionizam Kineza, Rusa i ostalih „nadasve demokratskih i inkluzivnih režima humanih prema svim svojim građanima“ ili ne razume i ne poznaje, ili se namerno prećutkuje. Nepotrebno. Saradnja gde se mora i može ne isključuje razumevanja procesa i imanja stava o njima. Niko, ni Putin ni Si, ne cene ulizice suviše. Svakom treba ogledalo, đavoljev advokat.

Svi „eksperti“ za vojni intervencionizam kod Sarape, Marića i osoba koje flertuju sa Šešeljem i trpe njegove prizemne mizogine fore, znaju samo za američki i NATO zli intervencionizam, ničim, naravno, izazvan. Zamislite da ih pitate šta misle o masakru nad Rohingya u Mijanmaru, da ih izvedete na suvo, da vam kažu nešto o nečemu za šta im iz „vile u Budimskoj“ nisu dali talking points! Kriv bi bio Bajden u dve rečenice.

Od visokih srpskih zvaničnika smo već čuli kako je u Sinđangu sve odlično, Ujguri uživaju, a nadamo se da će tako i Srbija da se razvija da ćemo taj model da analiziramo. I kid you not. Citira se državni sekretar Blinken oko Kurtija. Prećutkuje se da je Blinken već, pre nego što se moćni pravni timovi Stejt departmenta koji o dezignacijama ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti itekako vode računa odlučili, počeo da koristi G word za Ujgure u Kini 2021.

Zli-američki-intervencionizam-koji-nam-je-ničim-izazvan- oteo- Kosovo“ s upeglanog desna i loše kopiranje američke šezdesetosme ua-korekcija-administrativne-linije-koju-je-sam-vaš-Tito-uvašoj-Jugoslaviji-emancipatorskoj-sto-puta-menjao, s leve. Nema tog EU prelaznog merila koji ovu jamu može popuniti, to je nadogradnja. Onaj baja što polaže cevi -smisao-kontekst-činjenice nedostaju pa to ti je.

Titovi liberali, umreću neću prestati da vidim ironiju te fraze, večni ambasadori i ministri spoljnih poslova iz senke, sedači u odborima donatorskih spinera, francuski licemeri i avanturisti svih vrsta što sve hoće odmah i sad kao „spontane aktiviste“ Ne davimo Beograd pedeset godina kasnije, zadrti nemački zeleni, koji od svog fašizma ne videše staljinistički fašizam, a sad im je OK EU sporazum sa Kinom, a tamo genocid nad Ujgurima, al daj da udarimo po Vučiću zbog Informerovog bilborda. Da im nije Helmut Kol instalirao Peršinge onomad, sad bi sedeli oni lično sa Navaljnim u zatvoru u velikoj Rusiji, a ne bi mene gurali tamo navijanjem za antiglobaliste, putiniste, antiliberale, antiintervencioniste ovde i Kurtija tamo s jedne, te miniranjem Vučićeve ponude s druge strane. Videle žabe da se konji potkivaju.

A sveg zla, pa i robovlasništva, o intervencionizmu da ne govorim više, bilo je svuda u svetu oduvek, pročitajte What's So Great About America američkog pisca indijskog porekla Dinesh D'Souza. Malo je sad postao pro-Trump više nego što je zdravo, ali ta je knjiga odlična i ne pada mi napamet da Dinesh kanselujem. Objasnio je suštinu razlike između liberalnih demokratija i autokratija. Nije sve u resursima, finoj klimi, kolonijalnom blagu, original sin, već u vrednostima i odlukama. Amazon radi u Srbiji 2021, knjige nisu skupe. A i Netflix je edukativan.

Strpite se, ide ovaj tekst ka još jednoj sjajnoj istorijskoj ličnosti, umre ovih dana. Igrom slučaja dotični je malo zastranio pri kraju, i nije mu to baš deo karijere koji treba potencirati, ali ga kao ni Dinesha ne bih kanselovala. Nikad. Amazon u Srbiji 2021. radi, ponavljam, manje je izgovora za neznanje i nerazumevanje nego devedesetih. Tad ja godinama nisam znala šta mi rade komšije iz zgrade u Tuzli u kojoj sam odrasla, nije bilo Vibera i Watsup, ni fiksnih telefona nije bilo aman-pokidane veze, druga civilizacija, druga epoha a „samo“ pre tridesetak godina. Najboljih godina mog života.

Mojoj drugarici Srpkinji iz Jajca, u kome sam takođe živela osamdesetih, koja je sa bebom koju je dobila sa mužem Hrvatom, našim drugom, završila u jednog momenta i u jednom od mojih mnogobrojnih beogradskih podstanarskih stanova kao izbeglica, trebalo je četiri godine tih devedesetih da sazna da joj je muž živ. Našli ga preko web stranice Jajčani u svetu, u kampu u Švedskoj. Kidnapovao ga HVO, pa je nekako u Zagrebu uspeo da pobegne i završi u pizdi materini dva kilometra južnije od Severnog pola. Nije tad ni Internet bio što je sada, krči onaj dial up, spor, a nisu ga ni svi imali, nismo baš ni znali da google odmah naši u svijetu, ne znam ni da li je Google bilo. Ne, nisu svi glasali za Miloševića zbog zločina nad drugima, ta Goldhagenizacija Srbije kod mene neće proći.

No, da nam se ne ponovi da nas ponovo „iz čista mira Ruder Fin i CNN ne satanizuju“, da opet ne bi skrenuli pogrešno kod Albukerkija, mora se znati i o logorima u Prijedoru, na primer, ali kako je sve izgledalo čelično „kinesko“ bratstvo, šta jugoistočna Azija kroz istoriju o njemu misli. Mora se znati i o „japanskoj vojnoj časti“ prema Koreankama koje su Japanci kao desetogodišnjakinje decenijama odvodili hiljadama kilometara južnije u Kinu i držali ih u štenarama bukvalno za „zadovoljstvo“ svojih oficira. Koji su BTW „heroji“ my ass, bili skloni ritualnim ubistvima rađe nego izdajama. Jebem ti takvu vojničku čast. Još se suočavaju sa tim užasima, samo Koreanke žrtve poslednji svedoci umiru.

Vreme je da se sa TV skinu likovi poput Darka Trifunovića koji na press konferencijama tvrde, pa i svedoke dovedu: „I Srpkinje su silovali (devedesetih) samo one nisu pričale OKOLO“. Inače je licemerna sva navodna podrška ovim #MeToo sad srpskim verzijama, a i podriva se legitimno podrivanje kosovskog lažnog narativa o desetinama hiljada silovanih Albanki 1998-1999. Prvi slučajevi pred međunarodnim sudovima u BiH su bili baš protiv silovanih Srpkinja.

Razlika između mojih Amera i većine ostatka sveta što kod njih ima najviše morala, ljudi i pokreta koji su u prilici, imaju slobodu, da američke intervencije i ratove analiziraju, kritikuju i javno osuđuju, da predlažu alternative. Da me ne troluju Šešelj na TV non stop, Slavija Info i reklame za tabloid Alo na istom, poludeću da shvatim vezu, da nisam lakoma da čekam šta će reketaš Popović novo o mom životu da napiše, koliko sam švalera imala i ko me sve tukao, da živa nisam da vidim koliko vanbračne dece ima Vučić iz istog izvora, a „otporaš“ Srđan Milivojević i Tanja Fajon sve to via News Max Adria ne mejnstrimuju, pisala bih sad ovde o dve nove knjige koje sam nedavno dobila od mog druga i ključnog američkog mi doušnika o All Things America. Bert mi je i Black Pumas otkrio, preživela sam lični užas 2020-21. godine kao nekad 2003-2004. godine zahvaljujući i njemu. Obećavam, stižu prikazi The Age of Illusion (How America Squandered its Cold War Victory) Andrew Bachevic-a i Tomorrow, the World (The Birth of U.S. Global Supremacy) Stepehen Wertheim-a, ako ovu „bitku“ koju vodim sama protiv vlastitog života trenutno dobijem.

Obojica su iz Quincy Institute. Radi se o novom talasu debate o američkom angažovanju u svetu. Čarls Koh i Džordž Soroš pomogli su osnivanje Quincy instituta (Ne po drugom predsedniku, već njegovom sinu stay tuned). Što bi rekli Novi Fosili -kakav- je -to- krivi- spoj -da- si njen-a da- si- moj, libertarijanski i levi antiintervencionizam sa razumom i argumentima. Foundation for Defence of Democracies, pro-intervencionistički think thank, pogotovu oštar prema Iranu, koji takođe cenim jer naglašavaju da ne primaju pare od stranih vlada, na aparatima od Quincy. Debata i fight među think tanks u Vašingtonu bukti, tone Atlantski Savet zbog neslaganja oko prihvatanja Kohovih para i jedne loše sročene rečenice u sasvim legitimnom tekstu Focus on interests, not on human rights with Russia, o razmatranju novih oblika američkog angažovanja sa Rusima. Toliko je zanimljivo da uhvatim sebe da varam stoto gledanje repriza epizoda kultne američke TV serije Everybody Loves Raymond ponekad. Dotle došlo.

Nekim „mojim Amerima“ antiintervencionistima zamerm, ne spomenutoj dvojci iz Quincy, što im kontekst nije širi. Legitimni Čomski i co koga nikad ne bih kanselovala, o nesretnim pokušajima tipa Žižek ne bih da trošim vreme kanselovan odavno, kritiku američkog intervencionizma daju podrazumevajući, ali ne naglašavajući, užase i licemerja drugih strana. Tako nekako nedavnu istoriju komentariše i veliki Hobsbaum, ali ni njega ga ne bih nikad, nikad kanselovala. Čovek BTW ima jake argumente o tome da je NATO bombardovanje SRJ zločin, i da su samo dva rata u novijoj istoriji sveta bila legitimna i legalna. Jedan je vodila Tanzanija.

Nedostaje mi kod njih jasniji stav šta je Staljinov Holodomor u Ukrajni, da li se to fakturiše kao „intrervencionizam.“ Šta je sa gulazima, jel te intervencije u domaćem prostoru i društvene instalacije nad „našima“ nemaju posledica po ljude? Šta kaže australijska kvir škola o tome? Imaju ga oni, it goes without saying kod njih. Za razliku od Rusa i Kineza, moji Ameri svoje usmeravaju ka boljem i humanijem, IMAJU TU SLOBODU. Taj momenat radikalske „naučnice“ u Šešeljevim majcama u skupštini, njihove ruske „koleginice“, Marić-Sarapa istoričari, Bećković-Kusturica potpisnici apela protiv svega liberalnog tendeciozno previđaju, kao i razliku u stepenu sloboda i kvalitetu života, u svojoj borbi da Srbiju što više udalje od Amerike a približe nas orijentalnim despotijama. Not under my watch. Ostali na sceni možda znaju, „oduvek su za, samo nije još momenat“. I tako četrdeset godina, po ambasadama i konvencijama demokrata po SAD, a Srbija nigde.

Šta je kriterijum da se fašizam konačno izjednači sa staljinizmom? O, nije isto staljinizma je „samo političke neistomišljenike dirao, nije bilo nacionalizma.“ Pitajte Baltičare, Poljake, Ukrajince, google Holodomor, ili još bolje pročitjte knjigu Anne Applebaum Red Famine: Stalin's War on Ukraine. Stavite i taj element u kontekst kad pričate o ratu u Donbasu, kako Ameri i NATO pale glupe Ukrajince, ako već značaj kanala od Dnjepra ka Krimu za vodosnabdevanje Krima za hegemonistu i intervencionistu Putina ne razumete.

Elem, taman u prošlom tekstu, spomenem i Kristofera Hičensa, preteču sadašnje faze demontiranja woke-izma i kretenizma u koji su politička korektnost i beatifikacija multikulturalizma u Americi skrenuli, kad umre Remzi Klark. Kakva slučajnost. Hičens ukratko-bog nije veliki-religije su surove. Da poštujem sve kulture, da su sve jednako vredne-nope. Prosvetiteljstvo i humanizam, a ne sečenje klitorisa, jebe mi se kakva im je kuhinja i muzika. To i trampovac Dinesh objašnjava.

Srbija Klarka mahom pamti, a to je centralna tema medijskog izveštavanja i zvaničničkog određivanja o smrti mu nažalost, kao “američkog aktivistu za ljudska prava”, borcu protiv NATO i Miloševićevog advokata. Pa se hvalimo i da smo ga odlikovali. Klark je to bio u jednom čudnom istorijskom i njegovom ličnom i post-profesionalnom periodu. Hičens je Klarka zbog tog dela njegovog angažmana, kanselovao big time. Ja nisam, kao što nisam ni Hičensa i pored podrške američkoj invaziji Iraka, što je za mene, koja se bavim i konceptom Odgovornost da se zaštiti i neodgovornošću Rusije i Kine, ipak bilo veliko razočaranje. Klark je i tim svojim kontroverznim delovanjem pozivao na debate, razumevanje konteksta, razmatranje alternativa. Način na koji su Ameri razvukli mrtvog Gadafija i obesili Sadama pre toga, mu daje svo pravo ovog sveta. Srbija još najbolje prošla, Milošević umro u Hagu.

No, Remzi Klark NIJE bio “aktivista” već važan deo establišmenta mojih Amera koji je šezdesetih fundamentalno menjao Ameriku na bolje, sa Kenedijem i Lindonom Džonsonom na čelu, uvođenjem sistemskih zakona o građanskim slobodama, dok su ih aktiviste za ljudska prava pritiskali surovo i sa dosta argumenata oko rata u Vijetnamu. Građanske slobode, nešto čega u Kini i Rusiji nema, a u Americi ima, delom i zbog intervencionizma.

Klark je bio DEO ESTABLIŠMENTA koji je zagovarao: „We stand today on the edge of a New Frontier—the frontier of the 1960s, the frontier of unknown opportunities and perils, the frontier of unfilled hopes and unfilled threats.“

NETFLIX je nedavno snimio odličan film, The Trial of Chicago 7. Scenario i režija-gle slučajnosti, isti onaj Aaron Sorkin koji je za Čarlija napisao scenario. Za mene, koja pokušava da razume bar osnovne političko-društvene procese u Americi, a pre svega, širenje oblasti sloboda, vladavine prava, nenasilnih metoda borbe protiv opresije i legitimitete pojedinih vojnih intervencija, demokratska konvencija u 1968. i neredi u Čikagu, ubistvo Martina Lutera King tog proleća, Abi Hofman, Yippies, Tom Hejden, Dejvid Delindžer i Co, suđenje Čikaškoj sedmorci, LBJ i Co su toponimi jednog od ključnih istorijskih događaja druge polovine dvadesetog veka.

Pisaću još o tome da li je Vijetnam baš samo crna mrlja, ili su se i tu Sovjeti i Kinezi iscrpljivali da bi na kraju pao Berlinski zid, da li bi samo levičarenje sa elementima nasilja Abi Hofmana doveli do toga da je opseg ljudskih prava i sloboda u Americi bude sve širi za sve. Lakše je naravno zamišljati i zagovarati unfilled hopes nego uzimati u obzir i unfilled threats.

U filmu se pojavljuje i, spoil alert, Remzi Klark, glumi ga Majkl Kiton. Remzi Klark je u letu 1968. godine u „mojoj Americi“, u ključnim događajima i njihovom ishodu- oslobađajućoj presudi u suđenju za zavereništvo američkim demokratama i antiratnim aktivistima, čije su aktivnosti dovele i do kraja rata u Vijetnamu, imao vrlo važnu ulogu. To su istorijski procesi i događaji koji su oblikovali moj život, angažman u Otporu, tokove na Balkanu devedesetih uključujući i NATO bombardovanje, kad su i antiintervencionisti videli zlo na Kosovu i pre toga u Bosni i Hercegovini i pregovore o novom statusu Kosova i uređenja BH, o da, mnogo više nego Klarkova pravna pomoć Miloševiću i stav o NATO. Slava mu i hvala. Remziju Klarku, ne Miloševiću.