Pitali su me nedavno za TV šta mi znači dan žena i borba za rodnu ravnopravnost. Naglasak izjave je bio da žene nisu jači i/ili lepši pol i da je suština borbe da postanemo jednake pred zakonom i u društvu. Dodala sam i da politike afirmativnih akcija kojima se neke pređašnje društvene nepravde ispravljaju, poput kvota za žene, predstavljaju mač sa dve oštrice i mogu da diskriminišu druge merodavne. Spomenula sam da mi se čini da su u Srbiji romske devojčice najobespravljenije jer se rađaju u toliko otežavajućim početnim uslovima zbog kojih postaju kumulativno obespravljene tokom života. Jedini deo izjave koji je u prilogu ostao je bio onaj da u Srbiji žene i dalje nisu ravnopravne jer je najveći procenat poslovne i privatne imovine upisan na muškarce. Dobar izbor.

U Americi je sve više tinejdžerskih trudnoća, samohranih roditelja bez pomoći svojih roditelja, bez posla. Zamislite početne uslove dece koja rastu u tim okolnostima, ne samo crnih, azijsko-američkih i svih drugih kako IH (ne SE ) već sve nisu podelili po osnovi diskriminacije, u Americi koja se godinama nosi sa ubrzanim socijalnim raslojavanjem koje donose deregulacija, globalizacija i IT industrija. Gladni, slabije rastu, bez pažnje i gladni, slabije prate nastavu… You get my drift.

Ja nisam bila gladna beba već ćerka oca pedijatra i majke oftalmologa, supruga pravnika pa sam…. Don’t get me started. S druge strane nikad nisam doživela kolektivnu solidarnost za neke stvari koje sam kao direktorka CEAS prolazila, iako su to krugovi u kojima se ravnopravnost navodno više poštuje i koji se neretko okupljaju da iskažu svoje zajedničke stavove. Don’t get me started either.

Ipak sam dogurala da budem “javna ličnost” i ima da trpim kad osumnjičeni za ubistvo dva Albanca na nacionalnoj TV kaže da sa “Njujorškim Albancima kujem zaveru da ubijem predsednika Trampa”. Imam prvostepenu presudu:). Doduše ja sam javna ličnost sa “posebnim potrebama” imajući u vidu teme kojima se bavim, platformu sa koje ih pratim i ko me je i kako sve pravio javnom, što čini mi se sudija nije najbolje razumela kad je zakon sterilno tumačila.

Blago Đilasu on ima više vere u pravosuđe u Srbiji nego ja, jer sve svoje aktuelne izazove planira da rešava po sudovima. Jedino pametno što je u poslednjih zilion godina izjavio je da neće da se pravda unapred tabloidnim kadijama i sudijama. Ono što zaboravlja je da je i sam isto TO decenijama. Kad padneš na Milovana Brkića. Ko se tabloida lati od tabloida strada.

Moja prva naslovna strana u tabloidima je bila- Milić: Đilas homofob i rasista. Setite se i četiri zida i raseljavanja romskih naselja oko Delta sitija.

Đilas je pre neki dan izjavio i da se ne radujemo prerano njegovom kraju, jer on što naumi da ostvari, čega se prhvati to i realizuje. Sećam se kad je kao novi predsednik ili šta već, stečajni upravnik Demokratske stranke koja sama sebe razvlači više nego tabloidi pokojnu pevačicu Jelenu Marjanović, sazvao neke od predstavnika nekih udruženja građana da se upoznamo i to. Izašla posle dvadesetak minuta. Non starter. Tako nekako i sad vidim stvari.

No, desetine ženskih mreža, odbora za rodnu ravnopravnost, udruženja građana koje se bave ženskim pravima su itekako toj DS strukturi bili kapilarni glasovi, platforma za političko napredovanje i trgovanje. Legitimno? Donekle. Efikasno? Nope. Đilas je osim što je UG zlo-upotrebljavao u saglasnosti sa žrtvama iste i diskriminisao time što je jednoj grupi dao poslovni prostor po privilegovanim uslovima u odnosu na ostale. Rade to i drugi. Pitajte Danicu Grujičić. Nezavisnost je vrlo rastegljiv pojam. Toliko od mene o dotičnom, nisam ekspert za praćenje gde je mače ispod tri lavora, od “egzotičnih destinacija” me Hag najviše zanimao. Sad Brisel i Vašigton.

Život dajem rezolucijom 1325-mir-žene bezbednost - se ne bavim! Samo NATO. Sve osim NATO i 1325 u stvari.

I gde smo sad? Srbija se hvali najženskijom vladom i gej premijerkom. Ali šta vredi kad je svaki početak zasedanja Narodne skupštine kao fashion week s jedne, a tabloidi bliski vlasti ministarke u vlasti zovu imenima i nadimcima s druge strane. Sledbenici australijske kvir škole bi vam to o objektivizaciji i samoobjektivizaciji bolje opisali, ja nisam u tripu #MeToo licemerja i kvota. O novom talasu homofobije da ne govorim, sede ministri i/ili zvaničnici koalicionih partnera u vladi i kod Marića svako jutro. “Legitimna duga strana” predstojećem zakonu.

U ovakvim okolnostima u Srbiji krenulo se i sa borbom protiv organizovanog kriminala. Velika afera- sitem bezbednosti kompromitovan, moja tema moram i to da pratim. Taman počnem da čitam o tome da Velika Britanija planira da poveća svoj nuklearni arsenal na nivo Francuskog, pobuni se nemački ministar soljnih poslova iz SDP a idu izbori na kojima CDU može i da izgubi i eto nam semafor koalicije i ugrožavanja NATO politike nukleranog deljenja i dvostrukog ključa, kad Kokeza. Who the hell is Kokeza! Vratim se da pratim kako se Izrael i Kipar uključuju u evropske kontinentalne transportne mreže, smišljam kako to iskoristiti za argument za kompromis o Kosovu, kad Vazura. Who the hell is Vazura!

I tako mic po mic shvatiš da ništa nema veze sa slobodom medija da je sve u sportskim kanalima. I minutama. Ne dotakneš dno kad otkriješ Slavija Info već kad vidiš broj pregleda. Shvatiš da jedna “najženskija” vlada sedi u Nemanjinoj a druga, očito moćnija, u Humskoj. Bildeburzi su izgleda u Cecinom komšiluku. Boys only i stalete posle club. I niko ništa ne zna, kao i oko Mike, koji je izgleda i pokrenut zbog Vuletića. Who the hell is Vuletić! Taman sam pohvatala ko je prošao senatske komfirmacije u SAD, koji su novi in vogue think tanks, razmišljala da li se Kamila Haris zeznula što je krenula u fajt sa američkim VOGUE, kad sad i Nedići! Who the hell are Nedići!

I niko mi nije kriv. De sam pošla kad sam znala da sam ovde najebala.