Javio se Dragan Đilas, svojom „romansiranom biografijom“, opranom u istoj onoj mašini u kojoj je proprao i svoje milione evra, opljačkane od građana Srbije – pokušavajući, bestidno i bezobrazno, osiono i oholo, kako to i inače čini kada je i sve drugo u pitanju – da nas uveri kako je on sve to što ima stekao pošteno, svojim radom, svojom umešnošću i talentom za biznis.

​Javila se, opet i ponovo, Marinika Tepić, bučna, agresivna i uz medijsku podršku onih tobožnjih „nezavisnih i objektivnih medija“ – koje prvo pomenuti „biznismen“ finansira novcem opljačkanim od građana Srbije – da nam, opet i ponovo, servira gomilu laži, izmišljotina, uvreda i pretnji, sve u nadi da će se Gebelsovsko učenje o tome da – hiljadu puta izgovorena laž na kraju postaje istina u svesti onih koji tu laž slušaju – može da bude prihvaćeno od građana Srbije.

​Javio se i Vuk Jeremić, i on ima „nešto važno“ da kaže, odnosno – da slaže, ništa manje bahat i umišljen, i on sa nadom da to njegovo nemušto govorenje ni o čemu (ni on sam ne zna baš tačno šta mu je tema) zanima ikoga osim onih stotinak, njemu sličnih, opskurnih i na tuđ novac pohlepnih sledbenika i članova toga nečega što oni i on zovu nekakvom političkom partijom.

​Naravno, javio se i Boško Obradović, i on ima „nešto vrlo važno“ da kaže, da primeti, da napomene – iako ni sam baš nije sasvim siguran o čemu govori, kao ni da li to, o čemu tako „umno i državnički“ zbori, uopšte korespondira sa stvarnošću, mada – po običaju – nema nikakve veze sa istinom.

​Deluje kao sinhronizovana akcija nečega što sebe naziva nekakvom opozicijom – bez obzira što je sve laž i što sve ima istu poruku: mrzim(o) Vučića!

To je, uostalom, i jedino što provejava u svim tim nastupima ispraznosti i praznorečja, koje i nema nikakvu drugu svrhu osim da svojom bukom eventualno podseti inostrane mentore da u Srbiji postoji i neko ko je spreman da bude poslušan, ko neće misliti svojom nego njihovom, mentorskom, glavom i ko će bespogovorno izvršavati sve što se od njega zatraži – samo da mu se omogući da se ponovo, bez izbora i protiv volje većinske Srbije, vrati na vlast. Naravno, i da unapred pristane da mu svi drugi interesi (oni lični, lopovski, ponajpre) budu preči od interesa Srbije i njenih građana.

​Da nije tužno – bilo bi smešno, a donekle smešno i jeste – kada tajkun i uništavač svega čega se bio dohvatio dok je bio važan faktor bivšeg režima (osim sopstvene imovine i svog džepa) priča o tome kako je i koliko je (bio) uspešan, kada najveća politička preletačica u modernoj istoriji političkog života u Srba priča o časti, moralu i poštenju, kada smušeni i nabeđeni kvazi političar „svetskog kalibra i biografije“ (sklon sumnjivim radnjama sa raznoraznim belosvestskim kontoverznim političarima i biznisimenima) pokušava da sebe predstavi kao poznavaoca geopolitike, ili kada lokal-patriota kafanskog smera, čiji je krajnji domet opsednutost likom i delom Dimitrija Ljotića, počne da palamudi o „tradicionalnim vrednostima i ugroženosti nacije i države“, pri čemu je upravo on taj koji – svojim somnambulnim konfabulacijama sve to za šta se, kao, zalaže – negira. Liči na nekakav putujući cirkus, i zaista bi se moglo tretirati kao osrednji humorističko-zabavno-rekreativni program, koji su osmislili amateri, i za koji bi se čak mogla naći i neka reč pohvale – da je zaista tako. Ali, nije. Radi se o četiri jahača Apokalipse koji prete Srbiji i čiji je jedini cilj – vlast, ničim omeđena, podarena negde odozgo, od nekog, a ne od građana Srbije, vlast kojom bi da ponovo zarobe, unize, opljačkaju i konačno dotuku Srbiju. Da je vrate tamo gde je bila – dok su oni bili vlast.

Najvažniji i, zapravo, jedini cilj im je da sruše Aleksandra Vučića, jer znaju da dok on vodi Srbiju – njihove ludačke i mrziteljske namere nemaju nikakvu šansu za uspeh. Posle toga mogu da nastave da nesmetano kradu, da se bahate, da zatvaraju fabrike, da ruše, da prodaju budzašto ili da kupe budzašto, da budu još bogatiji, a građani Srbije sve siromašniji, sa namerom da Srbiju, većinsku Srbiju – koju preziru i mrze jer je ona prepoznala ko su i šta su oni zapravo – učine slabom, nemoćnom, učine je poniznom i poslušnom, učine je malom i sve manjom, dovoljnom samo za to da zadovoljava njihovu halapljivost i bezgraničnu sujetu neradnika i patoloških lažova.

Na njihovu nesreću – vrlo brzo će biti u prilici da izađu pred građane Srbije i provere da li ti isti građani, koje oni preziru, veruju u njihove svakodnevne bljuvotine i laži, naravno – pod uslovom da se ikada odvaže pa na neke izbore uopšte i izađu, kao što će vrlo brzo biti i u prilici da, pred nadležnim državnim organima, objasne i dokažu poreklo svoje imovine, „stečene napornim trudom i radom i poslovnom veštinom“.

Epilog svega toga unapred se zna: Pobediće Aleksandar Vučić.