Dok se Srbija, svi njeni građani, a naročito medicinski radnici, već mesecima uporno i hrabro bore sa pandemijom – paralelno sa tim se odvija i jedan drugi proces, proces potpune moralne atrofije nečega što sebe naziva opozicijom, nekakvom „drugom Srbijom“, nekakvom „elitom“, ili kako već sve ne – iako je to, u suštini, samo mala, neuticajna i vrlo bučna, u nastupima agresivna, sujetna i tašta skupina šarlatana, „stručnjaka“ opšte namene, lezilebovića i neradnika, opskurnih tipova – koji su jedino vešti u tome da novac građana Srbije marifetlucima i sumnjivim poslovima preliju u svoje džepove.

Takođe, dok Vlada Republike Srbije, ali i predsednik države, Aleksandar Vučić naročito – svakodnevno, predano i istrajno, ulažu izuzetne napore da se Srbija, kroz obezbeđivanje odvijanja procesa masovne imunizacije njenih građana, što uspešnije izbori sa epidemijom i njenim sveobuhvatnim posledicama – za šta nam celokupna svetska javnost odaje javno priznanje, ta se interesna i u svakom smislu jalova i bezidejna grupica neodgovornih nazovi političara i kvazi eksperata, preko svojih mnogobrojnih, opljačkanim novcem finansiranih medija, konstantno trudi da taj maestralni uspeh Srbije umanji, da ga nipodaštava i relativizuje.

To što smo među najuspešnijim zemljama sveta u ovom ratu sa nevidljivim neprijateljom, nikako se ne uklapa u njihove laži i izmišljotine o Srbiji, kao zemlji u „kojoj vlada diktatura i u kojoj ništa ne funkcioniše, u kojoj je strahovlada i u kojoj se guše ljudska prava i slobode“ – kako inače opisuju (i) svoju državu, naročito u kontaktima sa onim centrima moći za koje veruju da će im omogućiti da, bez izbora, na silu, dođu na vlast.

Matrica je uvek ista – laž, pa uvreda, pa opet laž, pa pretnja, pa psovka, pa opet laž, onda izmišljena i u posebne svrhe kreirana nekakva, samo u njihovim glavama postojeća, „afera“, pa laž, laž, laž, psovka, uvreda… I tako u nedogled, svakodnevno, sa ekrana televizora, sa portala, iz štampanih medija, na društvenim mrežama. Jedno im se, ipak, mora priznati: Zaista su istrajni u svojoj mržnji i zaista im ne bi trebao bolji izborni slogan, ako se ikada odluče, ako se ikada usude, da na neke izbore uopšte izađu, od onog – mrzim Vučića! To im je, ionako, ceo politički, ekonomski, nacionalni i državni program oko kojeg su kadri da se dogovore i za koji im i ne treba nikakvo znanje, veština i kompetencije – koje, uzgred budi rečeno, nemaju. A nemaju ni časti ni morala. O hrabrosti da i ne govorimo, kao ni o svesti i predstavi šta država zaista jeste, i šta su i kako se brane državni i nacionalni interesi. A neće ni da uče, iako bi imali od koga. Lakše im je da mrze…

Jer, kako da njihova sitno sopstvenička, tuđem novcu sklona sujeta, da prihvati sledeće: „Srbija je prema kumulativnom sedmodnevnom proseku vakcinisanja prva u Evropi po imunizaciji stanovništva na 100 stanovnika.“ Ili to što u Srbiji njeni građani mogu da biraju kojom će vrstom vakcine biti vakcinisani. Ili to što će Srbija imati još bolje ekonomske rezultate od onih koje je postigla u prethodnoj, pandemijskoj, po mnoge svetske ekonomije katastrofalnoj, godini. Ili to što je ta, srpska ekonomija, uspela da održi i poslove koje je imala, da ugovori nove i sačuva radna mesta za svoje građane. Što je u Srbiji aktivno na hiljade gradilišta, što su plate i penzije redovne, a predviđeno je i obezbeđeno i njihovo povećanje… Samo, da se sve to postigne, očuva i unapredi – trebalo je raditi, raditi svakodnevno i naporno, i biti posvećen i nekoj drugoj ideji osim ličnog bogaćenja i mržnje. Mržnji koja je lična, koja je potpuno personalizovana i usmerena na Aleksandra Vučića, a koja je takva i tolika – da se u svojoj nenormalnosti prelila i na njegovu porodicu, čak i na trogodišnjeg dečaka.

O toj moralnoj atrofiji govorim, o tom – nažalost – nezaustavljivom i neizlečivom procesu kojem su izloženi i u kome aktivno i sladostrasno učestvuju svi ti „pripadnici elite“. Uzalud tome daju nekakav drugi privid, tobožnju zabrinutost za sudbinu države i nacije, uzalud lažu o navodnoj izdaji državnih i nacionalnih interesa, uzalud kleveću, izmišljaju, prete – i oni sa tajkunskim insignijama, i oni sa crkvenim, i oni koji kleče i moljakaju po ambasadama i oni koji sami za sebe tvrde da su lideri nekakve političke partije, oni koji vole da se predstavljaju kao „nezavisni“ novinari, principijelni i kao „iznad“ svega i svakoga, oni koji imaju zvučne titule i zvanja, ali nemaju obraza, kao i oni za koje je čast misaona imenica, ali su vrlo voljni da učestvuju u lukrativnim i sumnjivim poslovima.

Uzalud. Pobediće Vučić. Pobediće Srbija. Živela Srbija!