Zašto ste otišli na izložbu Kapija u CZKD?

– Na izložbu sam došao zbog istine. Borba za istinu i protiv nepravde me je i uvela u politiku pre 16 godina. Isti taj motiv me je doveo i na izložbu. Orkestrirana kampanja zapadnih medija, međudržavnih nadnacionalnih centara moći i njihovih domaćih poslušnika izvršilaca kontaminiranog posla na lokalnom terenu me je odvela u, paradoksalno zvuči: Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Reč je o stecištu najopskurnijih likova koji već 30 godina podmuklo rovare protiv našeg srpskog naroda i naše države Srbije. Skriveni u samom centru Beograda, često iza dodatnog bedema policijskih kordona, ta mračna klika neprestano vređa, ponižava i laže protiv srpskog naroda.

Pre 2 nedelje na istom mestu održana je i nakaradna predstava o laži koja treba da je kulminacija svih dotadašnjih – reč je o izmišljenoj optužbi za genocid u Srebrenici.

Taj događaj je prošao tako što su svi akteri predstave dobili više krivičnih prijava koje su brojni građani podneli protiv njih, među njima i ja, zbog skrnavljenja časne zastave države Srbije.

Kada sam pročitao u tekstu Dragoslava Bokana na jednom nacionalnom portalu, da je za sat vremena otvaranje pomenute izložbe o Tuzlanskoj Kapiji, događaju o kome sam prilično dobro upoznat, zahvaljujući prijateljstvu s srpskim junakom poslednjim glavnokomandujućim generalštaba Vojske Republike Srpske generalom Novakom Đukićem. Rešio sam da odem, pogledam tu famoznu izložbu, upoznam se sa njihovom pričom, i uporedim je sa srpskom.

Kako su reagovali na Vaš pokušaj da kažete istinu o Tuzlanskoj Kapiji?

– Kada sam došao u “Centar za kulturnu dekontaminaciju”(sam naziv centra je autošovinistički), na ulazu su mi dali masku, i program izložbe. Mirno sam ušao u izložbeni prostor kao i svi drugi prisutni građani. Pogledao sam izložbene eksponate, razne zanimljive ratne mape, kopije zaplenjenih ratnih izveštaja VRS, naredbe koje su bile označene kao ,,vojna tajna” i imena svih postradalih u eksploziji trga kod kafane Kapija. Sa pažnjom sam i u miru sve gledao, čitao, o tome razmišljao, neke eksponate slikao telefonom. Ni u jednom njihovom navodnom dokazu nema zaista argumentovan jedan jedini dokaz o tome da su srpske snage granatirale trg kod Kapije. Postoje kopije potvrda da se topovi stave u upotrebu, naređenja da se gađaju vojni ciljevi na obodu grada gde su bili već 4 godine ukopani Alijini separatisti. Video sam i zaplenjene srpske ratne mape koje jasno pokazuju tačke oko Tuzle koje je gađala naša vojska, ali sve tačke su bile legitimni vojni ciljevi, udaljeni od civilnih objekata. Tokom celog trajanja rata ni jednom se nije desilo da su Srbi sa Ozrena gađali po centru Tuzle, već sam po neprijateljskoj vojnoj sili. Za to vreme su organizatori i gosti iz BiH davali izjave medijima. Potom je počeo program od tri govornika, koji je bio čin zvaničnog otvaranja izložbe, od mog ulaska do kraja govora poslednjeg govornika prošlo je sat vremena. Mirno, pristojno, bez i jedne provokacije sa moje strane, kulturno svih sat vremena sam saslušao njihove navodne argumente a zapravo najobičniju antisrpsku propagandu. Dakle toliko o takozvanom “UPADU” kako su listom svi pro NATO mediji preneli.

Kada je poslednji govornik završio svoje izlaganje, nakon organizatora (Inicijative Mladih za ljudska prava) koji su se obratili medijima i okupljenima, uzeo sam mikrofon ispred više televizijskih kamera rešio da progovorim makar 1 minut. Jasno mi je da nisam bio deo programa, ali realno posle sat vremena mrcvarenja koji bi iole normalan Srbin izdržao da ne pokuša da kaže istinu? Barem najosnovnije činjenice kojima se argumentovano poništava optužnica da su Srbi granatirali trg. Upravo dokazujući suprotno, da od povreda na žrtvama, preko uništenja zgrada i automobila prisutnih na trgu, nedvosmisleno sve ukazuje da je uzrok više eksplozivnih naprava postavljenih na trgu 25. maja 1995. godine koje su eksplodirale tačno u 20:55 i odnele 71 život. Na žalost sve civili, mahom mladi ljudi.

Muslimanskim fundamentalistima na čelu sa Alijom nije bilo strano da tokom celog rata žrtvuje sopstvene civile, poput Markala (5. februara 1994. i 28. avgusta 1995) ili zločina u ulici Vase Miskina (27. maja 1992.), kao i snajperskih upucavanja civila u Sarajevu, da bi za sve optužili srpsku stranu. Tu propagandu su, nažalost, mediji sa zapada odmah i preuzimali i bez kritičkog sagledavanja plasirali u kampanji satanizacije Srba. Kasnije, kada je već postignut propagandni efekat satanizacije Srba, su nezavisne međunarodne komisije forenzičara i veštaka za svaki napad utvrdili da nije imao veze sa Srpskom vojskom, da sa naših položaja nije tehnički bilo moguće da se gađa, a rakete padnu pod tim uglom. Tako su i za napad na Tuzlanskoj Kapiji timovi sudskih veštaka iz Izraela, Francuske i Češke naučno i nedvosmisleno dokazali da projektili nisu ispaljeni sa srpskih položaja, već je unapred bio postavljen eksploziv na licu mesta, što isključuje krivicu Srba, jer takva diverzija je nemoguća, u pitanju je centar grada, a Srbi nisu mogli nos da promole ni u predgrađe zbog veoma ukopanih snaga islamista.

Uzeo sam mikrofon da o tome prozborim, nisam ga ni od koga oteo (sve se jasno vidi na video zapisu) uprkos lažima medija, da sam ,,oteo mikrofon, i agresivnim i bahatim ponašanjem prekinuo izložbu i zatim divljao (?)”. Stao sam ispred kamera, i tada se pojavila prvo 1 žena, potom još 3 koje su počele od mene da otimaju i čupaju mikrofon. Mirno sam im ga prepustio, svestan da mi ni ne treba jer stojim na dva metra od svih 5 prisutnih i postavljenih TV kamera, i u sali nema više od 30 ljudi. Dakle, mirnim obraćanjem, normalnim tonom, će me ipak svi jasno čuti.

Uprkos vrlo nepristojnom ponašanju pomenutih gospođa održao sam govor. Jedna od njih je i sama Nataša Kandić, poznata našem narodu. Sve NVO gospođe su se trudile da, vikom u glas, spreče da kažem istinu ali bez uspeha. Da ne bih prepričavao dalje pozivam sve zainteresovane da pogledaju snimak na internetu. Ističem da nisam povisio ton, niti bilo kome uputio jednu ružnu reč, nisam napravio jedan nagao pokret, a kamoli se bahato ponašao. Sve što sam rekao bilo je ljubazno i smireno. Kao što sam mirno ušao, isto tako sam najnormalnije i izašao uz prijatan pozdrav ljudima koji su služili alkoholno posluženje

O njihovoj toleranciji, o kojoj inače svima drže lekcije, šta imate da kažete?

Njihovi mediji su me naravno napali: “upao, ekstremista, divljao, haos, nemiri, incidenti, u pratnji istomišljenika prekinu…”
Džaba im laži i spinovanje kada je za prvih 24č od kada je postavljen video zapis na FB stranicu Srpske Desnice broj pregleda prešao 100.000.

Dakle: 0 posto nasilje, 0 posto agresije, ali 100 posto uspeh da se na takvom jednom opskurnom autošovinističkom mestu čuje druga strana priče.

1 minut sam se obratio medijima, to su preneli svi mediji, to mi je sasvim dovoljno. 100 posto laž u potonjem izveštaju prozapadnih medija kojima su redakcije u Beogradu. Čak su izveštaji arapske Al Džazire, hrvatskih i bosanskih portala i TV-a, objektivniji i umereniji u opisu događaja od antisprskih glasila koja se čitaju i gledaju u Srbiji – a koja evo već 3. dan vode podjednakim intenzitetom medijsku harangu protiv mene.

Kriv sam jer sam u kući koja se samozvano predstavlja domom ,,slobode govora” uprkos onemogućavanju od strane licemernih domaćina ipak rekao istinu. Rušiti njihovu propagandu da su Srbi isključivi krivci za ratne zločine i ratna razaranja, je moj jedini greh u ovom slučaju.

Isti ti mediji koji pišu o mom navodnom divljanju, upadu, otimanju, nasilju na izložbi, su pisali sasvim drugačije kada je u Beški na tribinu junaka Veselina Šljivančanina, nasilno upala družina “Inicijativa mladih za ljudska prava”, sa uvredljivim transparentom, za čega takođe postoji video zapis, te u sred obraćanja govornika prekinuli izlaganje , raširili transparent između govornika i publike i počeli fizički da guraju okupljeni narod. To ponašanje “Inicijative mladih za ljudska prava” je od istih medija okarakterisano kao: “opravdan miran građanski protest.”

Dakle sve je više nego jasno.

Da li ste ipak nekog udarili, uvredili, napali ?

– Zanimljivo je pored licemerja i dvostrukih aršina medijskog aparata koji ih pokriva, da su članovi tih organizacija uvek dosledni u svom ponašanju, tj upravo su oni ti koji su agresivni. Bilo da su gosti na nekom događaju, kao što su bili u Beški na tribini Šljivančanina, bilo da su domaćini, kao na izložbi u “Centru za kulturnu dekontaminaciju”. Njihovo ponašanje je netolerantno, usmereno na svakog onog ko bi se usudio da slobodno kaže bilo šta drugačije od njihove dogme da su Srbi isključivi i jedini krivci za ratne sukobe, kao i jedini odgovorni za ratne zločine. O srpskim civilnim žrtvama je u njihovom prisustvu nedopustivo govoriti. Tad već kreću da šamaraju. Takav događaj je zabeležen kamerom – Nataše Kandić na sred trga Republike šamara Srbina prognanog sa Kosmeta samo zato što je postavio pitanje o povratku izbeglih i otkrivanju nestalih Srba. Nema većih totalitarista i protivnika slobode govora od tkz. boraca, ili kako oni sami sebe vole da zovu: ,,borkinja” za ljudska prava iz NVO sektora.

Kako komentarišete najavu tužbe DS protiv Vas, kao i saopštenje SSP-a u kojoj stoji da Vam je Vučić šef?

– Krik očajnika u zahtevu DS-a, da se pokrene postupak protiv mene zbog mog ponašanja tokom izložbe, dočekao sam uz osmeh i zapitan o kome DS-u je reč. Nekada u tiraniji diktatora Tadića najmoćnija stranka u zemlji, a danas 10 grupacija koje sebe smatraju legitimnim naslednikom DS. Svaki bivši državni funkcioner iz vremena režima DS-a, danas ima svoje udruženje građana, mada se oni lažno zovu partijama. Kao rogovi u vreći. Nisu se međusobom pljuvali samo dok su harali državom, vodili pljačkašku privatizaciju, izdavali za pare nacionalne junake u Hag. Te iste frakcije DS sekte napadaju Srpske Nacionaliste jer znaju da smo im mi, kao borbeni deo našeg naroda, pravi prirodni protivnik. Kada mi dođemo na vlast, oni neće biti samo predmet istraživačkog novinarstva, već će za sva svoja nedela i teška krivična dela morati po zakonu da odgovaraju. Zato im smeta što postoji Srpska Desnica, koja okuplja nove ljude u snažnu mladu partiju, koja ima jasan cilj, da dođe na vlast i na tome svakodnevno predano radimo. Partije i služe da učestvuju u političkom životu zemlje i izlaze na izbore. Za njih je krug delovanja samo ,,krug dvojke”, jedino su razvili patološki poremećaj i šire mržnju prema svakome ko se ne slaže sa verovanjima njihove sekte. Mržnju prema ljudima koji su sad u vlasti, ali i mržnju prema drugom delu opozicije koji nije u njihovom vrzinom (NATO-CIA) kolu.

Jer ko nije s njima, taj je legalna meta njihove mržnje. Svet je u njihoviom očima jednostavno crno-beo.

Zaista mi nije jasno o kom delu DS se radi. Najbolje bi bilo da me ipak oba DS tuže. I Lutovac i Lečić. Možda ih mržnja prema meni ponovo veže, jer sem međusobnog pljuvanja ništa zajedničko nemaju. U tom duhu i Nebojša Novaković šef pokrajinskog DS-a, prilikom najave da traže postupak protiv mene, je pljunuo na predsednika DS-a u kog se sve te frakcije i derivati DS-a kunu, pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je tokom rata u znak podrške srpskim snagama pekao i jeo vola na Palama sa Radovanom Karadžićem.

Oni imaju maniju da me progone sudski, isto su radili i kada su bili vlast, samo 10 puta žešće. Tada su me na desetinu puta privodili, 6 godina neosnovano sudili, zatvarali, i kažnjavali. Izmišljali postupke kakvi nisu postojale u sudskoj praksi pre mene.

Što se tiče optužbi Đilasovog SSP-a, ističem da je Srpska Desnica zaseban pravni i politički subjekat. Imamo svoj autentičan program i nije nam niko šef. Gde je Srpska Desnica izašla na izbore glavna bitka na terenu je upravo vođena između nas i mašinerije SNS-a. Tako nešto ne mogu da razumeju ovi koji nas napadaju, jer oni nisu prisutni na terenu, oni se igraju politike iz kafića preko tvitera. Za razliku od Đilasa mi izlazimo na izbore i pobeđujemo. Ne idemo po stranim ambasadama i ne opanjkavamo svoju zemlju.

Mi smo politika budućnosti. Ne zato što smo tajkuni kao žuti kartel ili zato što imamo veze u ambasadama kao žuti kartel ili zato što smo u sprezi s bilo kim s vlasti, kao žuti kartel. Već zato što govorimo istinu, za razliku od žutih koji su autošovinisti i preziru narod iz koga su ponikli.

Mi smo istrajni u borbi protiv podmetanja krivice srpskom narodu. Nije nam teško da kritikujemo vlast i Vučića kada greši, kao što nam nije problem ni da ga pohvalimo i podržimo kada je u pitanju nacionalna korist, kao što je otvaranje auto puta, zatvaranje granica za migrante, vraćanje obaveznog vojnog roka, pojačano naoružavanje vojske Srbije. Za nas MIG-ovi nisu kante, već ponos. Jer će taj vazduhoplov ostati da brani nebo Srbije i kada Vučić više ne bude vršio vlast. Srpska Desnica se trudi i u tome joj pomažu brojni stručni timovi, da iznađe svoja autentična rešenja. Spremni smo da u budućnosti sarađujemo sa svakom patriotskom vlašću pa i sa Vučićem dok god je na patriotskoj liniji. Ali ta spremnost ne umanjuje našu trenutnu opozicionu orijentaciju.

Bog mi je šef u borbi za Majku Srbiju, a ja sam predsednik koji vodi rodoljube okupljene u Srpskoj Desnici i ništa nas neće zaustaviti na putu pobede. Naš prvi cilj – nacionalizam u institucije!