“Osim troškova izgradnje koji se mere stotinama miliona, pa čak i milijardama, ova asfaltofilija vlasti je i značajan izvor zagađenja životne sredine. Izgradnjom i korišćenjem puteva remete se ekološka ravnoteža i veza lokalnog stanivništva sa svojim prirodnim okruženjem”.

Posle toga sledi i da putevi proletarizuju seosko stanovništvo, uništavaju poljoprivredno zemljište, uznemiravaju stanište, truju zemljište olovom kamdijumom i bakrom, ugrožavaju zaštićene vrste, posebno one koje zalutaju na auto-put, a o zagađenju koje donosi povećani saobraćaj, da i ne pričamo.

Majke ti!

Čitam, i ne verujem!

I ne znam šta da kažem, to jest da li postoji bilo šta ozbiljno što može, bilo ko ozbiljan, da izusti na ovo?!

Ili je jedini odgovor ono što mi je rekao jedan drug, opoziciono nastrojen:

“Ništa. Sada da idemo peške”.

Baš tako.

Po blatu.

Bosi.

Sva kola, kamione, kombije - zabraniti.

 I traktore, samo ralo i volovi da budu u upotrebi.

Avione - srušiti. Em tako štitimo životnu sredinu, em smanjujemo broj prenapučenog stanovništva. (Kad smo već kod toga, da li je Vukašin u Toronto išao avionom? Ne znate? Ja se nadam da je plivao).

Vozove da ukinemo, grejanje takođe, porušimo toplane, elektrane, dimnjake, auspuhe, smederevce, i prepustimo se čarima prirode.

A kome se, zbog toga, pali odavde, iz ove odvratne, zagađene razrušene, zaostale, zaboravljene zemlje može, ali samo na Vukašinov način - malo peške, malo plivajući.

Mi, koji ostanemo, da se naviknemo na to da nam je prvi zadatak - zaštita staništa i nenarušavanje ravnoteže, neugrožavanje zalutalih zaštićenih vrsta, ptica posebno.

Nikakva tehnologija da ne bude dozvoljena, pa Vukašin sledeći tekst na papirusu da objavi.

Ništa internet, twitter (hihihihi, koliko će samoproglašenih, što novinara, što lidera, da nestane), fejsbuk, blogovi, i Peščanik.

Ako hoćete nešto da poručite, derite se, sa brda na brdo.

Šalu na stranu, ovaj tekst jeste povod za ozbiljno pitanje:

Da li smo, stvarno, toliko poludeli?

Da li smo, konačno, prešli u fazu ne rodovske, nego rovovske zajednice?

Da li je jedini mogući odnos, prema bilo čemu, ne biranje, zalaganje, nego navijanje?

Da li je sve što moji rade, dobro, a sve što rade drugi - loše?

Da li je jedini odgovor - mržnja?

Da li, umesto razgovora, da uvedemo hvatanje za gušu?

Da li da bojkotujemo, pored svega ostalog, i pamet?

Da li da svi odemo, kos Vukašina? Ne znam.

Znam samo da je krajem pretprošlog veka, u Narodnoj Skupštini, bilo rečeno da nam pruge nisu potrebne, jer će plašti stoku i seljake, a i naružiće idilčnu sliku naših prelepih pejsaža.

Što bi rekli, šta Vukašin zna šta je stotinak godina.

Sitnica.

Do Toronta treba manje. Peške.

Da odeš i, molim te, Vukašine, da se ne vratiš.

Ni slučajno.