Uprkos mračnim prognozama i hroničnom fatalizmu dežurnih kritičara vlasti u Srbiji, podaci iz trećeg kvartala ove godine govore da je Srbija na međugodišnjem nivou ostvarila privredni rast od 4,7%, što je treći najbolji rezultat u Evropi koji je prevazišao čak i one najoptimističnije prognoze. Ovaj nesumnjivi uspeh srpske privrede utoliko je značajniji ukoliko se u vidu ima okolnost da je rast postignut u uslovima mera fiskalne štednje, što tako ostvarenom rastu daje dugoročnu održivost, a zemlji na srednji i duži rok šansu za stabilan i ubrzan napredak. Upravo to i pravi razliku u odnosu na rast koji je ostvarivan pre velike krize 2008. godine, kada je Srbija u proseku imala rast od čak 6% godišnje, ali taj procenat, iako visok, nije govorio pohvalno o ekonomskoj politici tadašnjih vlasti pošto je rast ostvarivan na nezdrav i neodrživ način, stimulisanjem uvoza i potrošnje, kao i ogromnim zaduživanjem, što je izbijanjem globalne krize 2008. zemlju dovelo gotovo do privrednog sloma.

S druge strane, najnoviji podaci o privrednom rastu Srbije utoliko su značajniji ukoliko se zna da rast najvećih evropskih, pa i svetskih ekonomija, ozbiljno usporava, zbog čega je čak i kineska privreda, kao motor razvoja savremenog sveta, ove godine ostvarila rast od, za tu zemlju, skromnih 6%.

Koliko je značajno srpskih 4,7% privrednog rasta, možda je najlakše razumeti ako se ti procenti pretvore u novčani ekvivalent. Tom metodologijom lako se može ustanoviti da je srpska privreda u poslednjih godinu dana proizvela oko 2,2 milijarde dolara više roba i usluga nego u istom periodu pre toga. O tome koliko je taj rezultat značajan najbolje svedoči i izostanak bilo kakvih reakcija kritički nastrojenih samozvanih ekonomskih analitičara koji, po pravilu, ne propuštaju priliku da situaciju u Srbiji prikažu katastrofalnom, a perspektive ekstremno mračnim.

Međutim, pre samo 11 meseci, na prelazu između dve kalendarske godine, ti isti kritičari i te kako su bili bučni u negativnim predviđanjima ekonomskih tokova u 2019. godini. Tako su godinama unazad, a posebno u novogodišnjem zanosu, olako iznosili mračne prognoze i negativne ocene u pogledu razvoja srpske ekonomije iako su ih rezultati, iz godine u godinu uporno demantovali. Tako je aktuelnim vlastima neretko spočitavano da domaću ekonomiju podižu po principu izgradnje “kula u pesku”, da je po stopama rasta “Srbija na evropskom začelju i među najgorim zemljama u region”, a da je rast ostvaren 2018. neodrživ i da nas očekuje usporavanje. 

U izjavi za Radio Slobodna Evropa od 16. januara 2019, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar rekao je da je Srbija za sada “jedna nedopadljiva privreda sa neuspešnom razvojnom politikom”, a da je da je “srpska kombinacija niskog dohotka po stanovniku i niske stope rasta pravi recept za razvojnu katastrofu”.

Profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec ocenio je u intervjuu za agenciju Beta od 1. januara 2019, da je Srbija “blizu kliničke smrti”, dok je njegov kolega prof. Ognjen Radonjić u autorskom tekstu za Peščanik od 3. januara 2019. prognozirao da “ako 2019. poljoprivredna sezona bude dobra (na nivou 2018), privredni rast će biti na nivou dugoročnog trenda od 3-3,5%.” Istovremeno, nije propustio priliku da “ukaže” da se „ne radi se o zdravom ekonomskom rastu zasnovanom na investicijama“.

U avgustu 2019. godine, profesor ekonomskog fakulteta Milojko Arsić izjavio je u intervjuu za nedeljnik NIN da “Srbija nije nikakav lider među zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) po brzini privrednog rasta”, već je “jedna od najsporije rastućih privreda”. U septembru 2019, na promociji ekonomskog biltena „Kvartalni monitor“, Arsić je rekao: "Procenjujem da će privredni rast u ovoj godini biti oko tri odsto, što je nezadovoljavajuće, a i za dostizanje tog nivoa je neophodno da se privredna aktivnost u drugom delu godine ubrza".

Prognozirajući ekonomski rast u 2019. godini, Milan Ćulibrk, glavni urednik nedeljnika NIN, u izjavi za portal talas.rs od 26. decembra 2018, rekao je "da je već sada jasno da tempo rasta usporava i da sledeće godine neće biti privrednog rasta kao 2018".

„Ispucali smo te kratkoročne efekte koje su posledica sporog rasta 2017. jer je tada naša privreda rasla samo 1,9%”, prognozirao je tada Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik nedeljnika koji se poslednjih godina ističe po neutemeljenim i neumerenim ocenama ekonomske i društveno-političke stvarnosti u Srbiji. U tim ocenama nije zaostajao ni sam Ćulibrk, pa je tako ostalo zabeleženo da je u decembru 2017. godine izjavio da “čak i Papua Nova Gvineja ima 8 puta veći rast od Srbije“.

U istom tekstu objavljenom na portalu talas.rs, Biljana Stepanović, glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije, iznela je očekivanje da „ukoliko ne dođe do promene vlasti, neće biti nikakvih promena u ekonomskoj politici” i da će privreda Srbije, “kao i do sada, biti mrtvo more“.

„Konkretno – Srbija će ostati na začelju Evrope u pogledu privrednog rasta jer nema signala da će odjednom da nastupi neki bum“, prognozirala je Stepanovićeva iznoseći ocene stanja srpske ekonomije na kraju prošle godine.

Ekonomski novinar Mijat Lakićević u autorskom tekstu objavljenom 4. avgusta 2019, na sajtu Peščanik, napisao je da “iako se Vučić hvali da je otvorio 180 fabrika u Srbiji, privreda zemlje nalazi se u opadanju”.

Zanimljivo je da u ocenama privrednog rasta Srbije, većina kritički nastrojenih analitičara, po pravilu koristi prosečne i kumulativne podatke od 2012. godine naovamo, prenebregavajući činjenicu da je sve do 2016. godine taj rast bio pod direktnim uticajem izuzetno lošeg nasleđenog stanja iz perioda pre 2012. Podsećanja radi, u trenutku promene vlasti u Srbiji, u julu 2012, zemlja se nalazila u nekontrolisanom budžetskom deficitu zbog čega je čak i MMF, u proleće te godine, obustavio dalju realizaciju aranžmana sa Srbijom. Istovremeno, usled nekontrolisanog zaduživanja, zemlja se galopirajuće približavala bankrotu, dok su usled sveopšte političke i ekonomske nestabilnosti, strani investitori ubrzano napuštali ovo tržište. Primera radi, američki US Steel je smederevsku Železaru prodao Vladi Srbije za simboličnu cenu od jednog dolara, dok je italijanski Fijat sve glasnije nagoveštavao obustavu proizvodnje i odlazak iz Kragujevca.

Uobičajena praksa tadašnjih vlasti bila je da se nekontrolisano zadužuje, podizani su brojni skupi krediti od kojih je većina potrošena bez vidljivijih rezultata po ekonomiju zemlje. To se posebno ogledalo u kreditima koji su podizani za izgradnju autoputeva, od kojih je većina bila potrošena, a da izgradnja puteva često nije bila ni započeta, a kamoli završena.

Čak i ako u to vreme (pre jula 2012) pozajmljeni krediti još uvek nisu bili dospeli na naplatu, već je vrhunac vraćanja dugova trebalo da bude dostignut 4-5 godina kasnije, budžet Srbije u periodu pre 2012. (a zbog nasleđenih obaveza i sve do fiskalne konsolidacije u leto 2014) bio je u dubokom, neodrživom deficitu.

Suočene sa takvim nasleđenim stanjem, nove vlasti najpre su morale da obezbede dodatne povoljne zajmove kako bi bile popunjene budžetske rupe i ranije podignute skupe kredite zamenile nešto jeftinijim, a zatim i da budžetski deficit svedu na održivi nivo. Istovremeno, bilo je neophodno vraćati dospele anuitete od ranije pozajmljenih kredita i, sa ono malo preostalog novca, pronaći model koji bi obezbedio kakav-takav priliv stranih investicija.

Rezultati tih nastojanja pokazuju da je u tom periodu ostvaren stabilan rast kreditnog rejtinga Srbije na međunarodnom tržištu kapitala, da je zabeležen najniži nivo inflacije u istoriji zemlje, a da je odnos dinara i evra danas gotovo identičan onom koji je zatečen u leto 2012.

U istom periodu, u Srbiji je otvoreno preko 150 novih fabrika, izgrađeno je i u rad pušteno preko 350 kilometara autoputeva, uključujući i kompletan završetak evropskog Koridora 10.

U međuvremenu, uspešno su privatizovane smederevska Železara, RTB Bor, avio prevoznik JAT, beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, Galenika, PKB i mnoge druge problematične firme u Srbiji.

O stvarnim perspektivama zemlje, možda najbolje govori podatak da je godinama unazad Srbija uspevala da privuče više direktnih stranih investicija nego sve ostale zemlje regina zajedno. Pri tome, od posebnog je značaja to što su strane direktne investicije ravnomerno raspoređene na teritoriji cele zemlje, uključujući i manje razvijene krajeve, čemu značajno doprinosi i intenzivna izgradnja putne infrastrukture. 

Koliko je to značajno, bolje od bilo kog ekonomskog stručnjaka znaju, recimo građani Kraljeva, grada u kome je posle 30 godina tokom kojih su fabrike samo zatvarane, a hiljade radnika ostajalo bez posla, napokon došle dve značajne proizvodne investicije koje će gotovo u potpunosti rešiti problem nezaposlenosti u tom gradu. Umesto zatvorenih giganata poput Magnohroma, Fabrike vagona, Jasena ili Rudnika, Kraljevo će imati fabrike Leonija i Taj Grupe, koje će uposliti oko 7.500 ljudi. Za nekoliko godina, preko Moravskog koridora, taj grad i čitava centralna Srbija, biće povezani sa Koridorima 10 i 11, a otvaranjem aerodroma “Morava” otvaraju se mogućnosti i za lakši vazdušni transport za stanovnike tog kraja.

Da bi se sve ovo postiglo, bilo je neophodno na prvom mestu obezbediti političku stabilnost, a potom uložiti i mnogo truda u stvaranje osnova za priliv stranih investicija i dostizanje zadovoljavajućih stopa održivog razvoja. Šta god ko mislio o ekonomskoj i sveukupnoj politici aktuelnih vlasti u Srbiji, ono što niko ne može da ospori jeste to da su one uspele da obezbede kako političku stabilnost, tako i ozbiljan investicioni zamah koji sada rezultira željenim stopama rasta koje su među najvišima u Evropi.

I ma koliko stabilnost, održivi ekonomski rast i daleko viši stepen pravednosti sistema u odnosu na onaj koji smo imali pre 2012. godine, delovali kao vrednosti koje su već dostignute, pa čak i bogom dane, ni jednog trenutka ne bismo smeli gubiti iz vida koliko je energije bilo neophodno uložiti u njihovo dostizanje i koliko će u budućnosti iste te energije biti potrebno uložiti u njihovo održavanje i dalje unapređenje. Upravo zbog toga građani Srbije stalno moraju da neguju živo sećanje na to kako su živeli u periodu pre 2012, i da ne prelaze olako preko dostignuća koja su postignuta od tog perioda do danas. Jer svakodnevno smo svedoci brojnih pokušaja lažnih usrećitelja da nas vrate u neka stara vremena, u kojima su oni svoje džepove punili stotinama miliona evroiznosa, dok je ogromna većina običnih građana siromašila tako što su stotine hiljada njih ostajale bez posla, a njihove porodice gurane na ivicu životne egzistencije. Upravo zbog toga, Srbija ni po koju cenu ne sme da dozvoli povratak na staro, pogotovo ne danas kada je napokon počela svoj dugotrajni oporavak.