Znate li vi mog Aljošu?

Apsolutni car, još malo pa će 12 godina, i računam da je zreo za prvi intervju.

I stvarno, da sam Veljko, ja bih, za jubilarni broj Nedeljnika, objavio intervju sa Aljošom, umesto sa infant terrible Borisom, pošto je moj Aljoša zrelije stvorenje, a i rekao bi sve ono što Boris ne sme ni da pomisli, a kamoli da kaže, za novine.

Za početak, Aljoša bi priznao. Jeste, maznuli smo drugar i ja čokoladu iz učiteljevog ormarića.

I jeste, čokolada i nešto karamela, mančmelou, grisine, Domaćica, čokoladne bananice, čips, najlepše željice, gumene bombone, kiki, bronhi, bajadere... sve to je donela devojčica koja je slavila rođendan.

I jeste, sve smo smazali, bio veliki odmor, šta drugo da radimo.

A kako si pao, pitao bi Veljko Aljošu?

Uf, rekao bi Aljoša, došao učitelj, pogledao po odeljenju, i rekao - Aljoša, ustani.

Zašto?

Malo sam bio umazan. Tu, oko usta. Čokoladom.

I priznao si?

Odmah. A drugar se izvukao.

E moj Borise. A ti?

Ništa što si umazan?

Čokoladom, medijima, prijateljima, mostovima, Miladinom, izmišljenim mafijama, sudstvom, kravama, trikoom, Đilasom, Vukom, somovima koje si izmislio, strankom koju si zasro...

Pa stvarno, ko si ti? Aljošin drug, pa misliš da si se obrisao na vreme, oprao usta, i sada možeš da se izvučeš.

Malo morgen, Borise. Ostali tragovi. A nije ni moj Aljoša sam sve slatkiše smazao. Jeste da ih voli, ali mali je, pa ne može.

I nema veze što te nije ocinkario, nije učitelj glup, zna ko se s kim druži, zna ko je spreman na nestašluk, ko štipa devojčice - Aljoša u snu to ne bi - te nema šanse da se izučeš.

Ne vredi ti da pričaš o tome šta su drugi sanjali, pošto se tvoj san ostvario.

Te je Srbija dobila Đilasa, Vuka, Borka i gomilu drugih, umazanih oko usta, a sve se prave ludi, mašu kao čistim rukama, i prave nas na budale.

Što bi rekao Rade - egomanijaci sa kompleksom inferiornosti. To si ti Borise napravio, tokom velikog odmora, koji te je, u školi, jedino i zanimao.

Pojeo si nam čokoladice, i nemoj sada da se vadiš. I hapsio si novinare, i jesi prisluškivao, i hteo si svoje sudije, i sve živo si kontrolisao, ubeđen da je dovoljno da pomaziš kravu, pa da ti bude zaboravljeno i oprošteno.

E pa neće da može.

Aljoša nije zaboravio, kakva si kukavica koja samo gleda da se izvuče, a kamoli mi ostali.

I, za kraj, evo jedan predlog.

Ti igraš basket, Aljoša ga trenira, pa hajde s njim, ako smeš, jedan na jedan. I dobiće te, ladno, nije on Ivica, pa da te pusti.

I naučiće te manirima, poštenju, fer pleju, i onom osnovnom - da prvo priznaš, pa onda možeš da sereš šta god hoćeš.

A kada završi s tobom, da Aljoša da intervju. Kao pravi car. A ne nesrećni Šćepan mali. Kukavica.