Njegovo saopštenje prenosimo u celosti:

Krajnje je cinično i licemerno da bilo ko iz Saveza za Srbiju kaže da Aleksandar Vučić nema politiku, jer su to ljudi čija je jedina politika bila punjenje sopstvenih džepova. Samo kroz račune firmi, čiji je vlasnik bio Dragan Đilas, tokom njegove vladavine prošlo je 18 milijardi dinara. Otuda ne čudi njegova neopisiva želja da svoje privatne račune ponovo nakači na državnu kasu.

Nije mi jasno o kojoj to politici mogu da govore Đilas, Jeremić, Tadić i drugi čiju su vlast obeležile pljačkaške privatizacije i razna korupcionaška dela koja čekaju sudske epiloge, ali i otpuštanje više od pola miliona radnika. Da li je moguće da lekcije dele ljudi koji su za rekonstrukciju beogradskog Bulevara kralja Aleksandra od građana, izborom skuplje ponude, uzeli 650 miliona dinara. Šest miliona evra su preplatili i ugradnju nefunkcionalnih podzemnih kontejnera koji su se gotovo raspali.

Kada Dragan Đilas u svom pamfletu kaže da je njihov program da obezbedi plate od 500 evra za nastavnike, postavlja se logično pitanje zašto to nije uradio dok je bio na vlasti. Zašto njegova Demokratska stranka nije obezbedila bolji standard tim ljudima. Podsetiću ga da je 2009. godine minimalna zarada u Srbiji iznosila 159 evra, a prosečna plata bila je 322 evra. Danas je minimalna zarada 228, a prosečna 465 evra.

Čovek za vreme čije vlasti je bruto domaći proizvod bio minus 3,1 odsto, obećava privredni rast od najmanje pet procenata. Jedino ako ne misli da prepiše sebi rezultate koje je ostvario Aleksandar Vučić, pošto je prošlogodišnji rast BDP-a bio 4,5 procenata.

Đilas u svom kvazi programu govori o posebnoj zaštiti za trudnice i porodilje, a u vreme njegove vlasti tim kategorijama je dugovao 396 miliona dinara, a prava je ostvarivalo svega 3.500 žena. Danas ta prava koristi 17.500 trudnica i porodilja.

U ova obećanja teško da bi mogao da poveruje bilo ko, imajući u vidu katastrofalnu politiku Đilasa, Jeremića, Tadića i svi ostalih iz Saveza za Srbiju, koji su potpuno uništili ekonomiju naše zemlje i budućnost građana Srbije. Sada govore da treba da se napravi program za povratak mladih, verovatno misleći na sve one koje su oterali svojom pljačkaškom politikom od 2000. do 2012. godine.

Zbog njihove brige samo o sopstvenim džepovima i privatnim kompanijama došli smo u situaciju da 2012. godine Republika Srbija bude na ivici bankrota, a stanje u državnoj kasi je bilo takvo da smo se pitali da li ćemo uopšte moći da isplatimo plate i penzije.

Zahvaljujući odgovornoj i požrtvovanoj politici Aleksandra Vučića mi danas imamo mogućnost da svake godine povećavamo plate i penzije. Materijalni položaj građana Srbije je sve bolji, uprkos katastrofalnom stanju u kom smo zatekli državne finansije.

Skandalozno je da lideri Saveza za Srbiju odlučuju koga će tužilaštvo da zove na razgovor, posebno imajući u vidu činjenicu da oni koje potražuju sudovi, a koji su iz redova ovog Saveza, stalno izbegavaju da se odazovu i tako beže od sudskog procesa i pravde.

Takođe, skandalozno je i što poslednje poplave u Beogradu, koje su izazvale obilne padavine, na bilo koji način komentarišu ljudu iz Saveza za Srbiju koji nisu uložili nijedan dinar u kanalizacione stanice. Za razliku od njihove nebrige, u poslednjih pet godina za to je odvojeno 422 miliona dinara. Drže pridike oni koji se nisu ni potrudili da, tokom svoje vlasti, izgrade neki nasip, efikasniji sistem za prečišćavanje vode, koji nisu makar neki kilometar kanalizacione ili vodovodne mreže izradili u naseljima čija imena nisu ni znali, a kamoli da su ih nekad obišli. Umesto toga ugrađivali su preskupe kontejnere. Umesto da su se setili da posade neko drvo, oni su sekli platane zarad pljačke na rekonstrukciji Bulevara kralja Aleksandra.

Nije im bilo važno ni da otvore neku fabriku. Za vreme vlasti Dragana Đilasa u Beogradu nije izgrađena ni jedna jedina. Čak 10 godina se čekalo da, 2017. godine, bude otvorena fabrika „Mei Ta“ zahvaljujući čemu je oko 2.800 ljudi dobilo posao.

Njihove katrastrofalne poteza, kada je reč u kosovskoj politici, teško je i pobrojati. Od postavljanja granica između srpskog naroda na Jarinju i Brnjaku, izmeštanja pregovora iz Ujedinjenih nacija pod okrilje Evropske unije, gde imamo daleko manje saveznika, pa preko skandaloznog pitanja Međunarodnom sudu pravde koje je pokrenulo talas novih priznanja.

Upravo kada pogledamo kako su se oni ponašali kada su bili na vlasti možemo naslutiti zašto oni svaku drugu politiku smatraju nepostojećom. Đilas, Jeremić, Tadić, Obradović ne mogu da shvate da postoji neko, poput Vučića, koji se bori isključivo za narod, za razliku od lidera Saveza za Srbiju koje zanima samo novac građana i matematička formula najbržeg prebacivanja tih para u njihove novčanike.