Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić osuđen je juče drugostepenom presudom na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida, zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja.

Karadžić je uhapšen 2008. godine, nakon što se dugo skrivao pod lažnim imenom: dr Dragan Dabić pojavljivao se i na televiziji, držao predavanja i niko nije ni slutio da se iza duge kose i sede brade krije upravo haški begunac o kojem je brujao svet.

Dabić se bavio alternativnom medicinom, nudio je lekarsku pomoć za astmu, dijabetes, epilepsiju i seksualne smetnje. Vešto se skrivao na Novom Beogradu gde je živeo, iako je njegova komšinica sa sprata bila žena koja je radila za Interpol i čiji je posao bio da koordiniše lov na međunarodne begunce kao što je Karadžić.

Karadžić je verovao u pouzdanost svoje maske, pa je tako slobodno šetao ulicom i počeo da posećuje bar "Luda kuća". Masku mu je na kraju razotkrila greška njegovog brata Luke na proleće 2008. godine. Pozvao je Dabića sa stare SIM kartice koju su pratili ljudi koji su ga jurili. Sumnjiv podatak je prosleđen do BIA. U maju je jedan od njihovih ljudi pozvan da istraži primaoca poziva sa te kartice. Posle nekog vremena i sam Karadžić je znao da ga prate.

Tokom noći 18. jula 2008. Dragan Dabić izašao je iz ulaza broj 267 u Ulici Jurija Gagarina. Na sebi je imao svetloplavu majicu i slameni šešir.

Prošetao je do obližnje autobuske stanice, gde su mu se uskoro pridružio jedan čovek - agent BIA. Ušli su u autubos, Dabić je seo napred, njegova senka nekoliko sedišta pozadi. U jednom trenutku u autobus je ušlo i četvoro policajaca - dva napred, dva pozadi. Nakon toga, usledilo je hapšenje.

Karadžić je u jednom intervjuu za "Novosti" ispričao i kako je odlučio da postane Dabić i kako se maskirao.

"Problem tokom mog bekstva je bio moj laptop i svi elekstronski uređaji koje sam imao. Sve su mogli da lociraju termovizijskom kamerom. Moje obezbeđenje se trudilo da mi obezbedi smeštaj u urbanim sredinama koje su bile blizu banaka, pošta, tamo gde ima mnogo kompjutera.

Kada je Đinđić ubijen, u isto vreme je usvojen Zakon o saradnji RS sa Hagom, a ja sam se tada zahvalio ljudima koji su me čuvali i završio saradnju, jer nisam želeo da ih inkriminišem. Tada sam počeo da živim sam, izlazio sam kasno noću, šetao i kupovao da jedem. Međutim, policija je počela da traga za "zemuncima" i njihovim skrovištima. Zanimali su ih stanovi u kojima navodno niko ne živi. Zato sam rešio da se pokažem komšijama, da vide da tu živi nekakav "čičica".

Najpre sam morao da sa 112 kilograma spadnem na 80. Počeo sam da nosim drugu odeću, rolke, široke majice, sve ono što nikad nisam. Govorio sam ekavski. Krenuo sam da se zanimam za zdrav način ishrane, pa sam se obreo na nekoliko predavanja i upao u sve to. U tom trenutku nestalo mi je para, pa sam počeo da držim predavanja o zdravoj ishrani. Radio sam za neke kompanije, a potom i kao konsultant u nekoliko privatnih lekarskih ordinacija. Završio sam kurs iz parapsihologije. Učitelj mi je bio jedan vrlo neobičan čovek, obdaren. On mi je dao ime David", ispričao je Karadžić, a o hapšenju je izjavio sledeće:

"Znao sam da je Hag kao razjareni bik. Još u avionu Vlade Srbije shvatio sam da im nisam nešto naročito bitan, osim kao srpska paradigma, koju će vaspitno i egzemplarno udariti, da se srpstvo, ili bar RS i njen narod, nikad ne oporave. Na prvom mestu mi je bilo da ne branim samo sebe, već celo srpstvo, jer me zbog toga i traže."