Stankov je znala svaki njegov pokret, svaku nameru, ugovarala i pratila svaki sastanak i pravila organizacionu strategiju za svaki dan, a o svemu tome detaljno je ispričala više u intervjuu koji je dala za jedan nedeljnik 2017.godine.

Stankov je opisala prvi susret sa Đinđićem, koji se dogodio prilikom sastanka u Opštini Vračar, gde je ona došla zajedno sa Ðorđem Zečevićem, poslanikom DS.

- Nas dvoje smo sedeli na zadnjem sedištu „micubiši pajera“, pošto je Zečević tada bio predstavnik te japanske kompanije za Jugoslaviju. Dobro pamtim taj trenutak kada smo se zaustavili i kada je on ušao u kola. Osetila sam kako je prostrujala neka potpuno nova energija. Bilo je zaista čudno. Tu me je gospodin Zečević predstavio gospodinu Ðinđiću kao člana njegovog tima i rekao mu kako ću ubuduće voditi njihovu zajedničku poslaničku kancelariju. On me je samo pogledao i upitao jesmo li na ti ili na vi, i nasmešio se. Bila sam pomalo zbunjena i rekla sam mu da možemo i na ti - ispričala je Stankov u intervjuu.

Kako objašnjava, čitav njihov odnos razvijao se logično i lako, i ističe da joj je sa njim svaki dan bio drugačiji.

- On je verovao u svoja ubeđenja i želju da promeni Srbiju. Vodila sam sve njegove poslove, beležila obaveze i ugovarala sastanke. Jednostavno, znala sam da ću ga na tom političkom putu sve vreme pratiti. Ne kažem da je on od početka uvek bio zadovoljan načinom na koji radim, ali je sve funkcionisalo i vremenom postajalo sve bolje. U javnosti uvek na vi, ali privatno smo bili na ti - rekla je Stankov.

Istakla je da Đinđić nije voleo lenjost, inertnost, kilavost, ljude bez energije ili ljude koji su obećavali, ali to obećeno nisu mogli da ispune.

- Bio je strog. Ponekad se činilo da možda i preteruje. Od svih je tražio organizovanost i disciplinu. Da sve bude tačno i na vreme i baš tada kada treba. Tražio je da sve bude brzo. Svaki sastanak je morao da bude pripremljen, ako nije, onda sam takve sastanke morala da otkažem. Podrazumevalo se da ste u radu sa njim morali biti potpuno koncentrisani i sto posto prisutni - rekla je Stankov.

Stankov je opisala i Đinđićevu dnevnu rutinu i to da je voleo da ga ujutru sačeka kafa, ali, kako je istakla, i da ga nije čekala, to ne bi bilo ništa dramatično.

- Nije pridavao važnost ni hrani ni piću. Istina, voleo je da pije filter kafu s mlekom. Kada je bio gladan, obično je jeo tople sendviče ili „big mek“ iz „Mekdonalsa“. To je bilo sve. Onda bi u svojoj kancelariji jeo vrlo brzo, svega nekoliko minuta, i kada bi se zatim pojavio na vratima, izgledao je kao da je uzeo neku energetsku bombu. Veoma retko je išao na ručkove, osim ako nisu bili deo nekog protokola. Sedeo je u svojoj kancelariji i tu je i ručao - rekla je ona.

Ističe da je voleo da zapali tompus i to samo kada je nešto dobro uradio ili kada su rezultati onoga što je radio bili pozitivni.

- U tim trenucima imao je taj neki osmeh po kojem ga još uvek pamtim. S druge strane, postoje tri stvari kojima je pridavao veliku važnost, a to su antikviteti, uvek je imao najmoderniji mobilni telefon i veoma je voleo penkala. Te tri stvari su ga potpuno oduševljavale - kaže Stankov.

Interesantno je, istakla je Stankov, da je Đinđić vrlo retko pisao hemijskom olovkom, i kako kaže, mnogo njegovih beležaka, koje se danas nalaze u Arhivu Srbije, pisao je baš penkalom, a imao je i prilično veliku kolekciju.

Kako ističe, u trenutku atentata Đinđić je kod sebe imao telefon marke „soni erikson“ i „nokiju“, ali modele koji su u tom trenutku bili najnoviji, i još kaže da je danas živ imao bi sigurno najmoderniji model telefona.

Stankov je istakla da pamti poslednji susret sa njim i kako je rekla, i dan danas je sigurna da do tog 12. marta nije moralo da dođe.

- Imao je povređenu nogu i mnogo ga je nerviralo što ne može brzo da hoda i preskače po dva stepenika. Stalno je proveravao taj fiksirani deo da li može da se skine i bio vrlo nestrpljiv da mu se udlaga što pre ukloni. U kabinetu smo organizovali posao tako da on dolazi svaki drugi dan i da vikendom ostaje kod kuće. Tog 12. marta nije morao da dođe. Međutim, tada je imao zakazan sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije i pošto smo ga već jednom otkazali, on je insistirao na tome da se sastanak ovoga puta održi. Uz to, imao je zakazan sastanak i sa Anom Lind, švedskom ministarkom inostranih poslova. Prvi sastanak trebalo je da počne u 13 sati. Protokol je bio takav da sam uvek znala kada dolazi. Ispred vrata je bio jedan mladić iz obezbeđenja, koji je pratio njegov dolazak i bio tu u slučaju da mu je potrebna pomoć. U 12 i 40 sati čula sam kao da je nešto lupilo. Pomislila sam da je neka cigla pala u kabinetu koji se renovira na spratu iznad. Onda je taj momak ispred vrata rekao da su ubili šefa. Jedna moja koleginica je otrčala da vidi šta se dešava i samo mi je rekla da ne izgledao uopšte dobro - rekla je Stankov.

Istakla je da je u prvom momentu bila u stanju šoka, ali i da je rekla zaposlenima da se niko ne javlja na telefon i da se se daju nikakve informacije.

- Otišla sam do kraja hodnika u smeru iz kog je on uvek dolazio. Za to vreme obezbeđenje je uspelo da ga unese u zgradu. Ukočila sam se potpuno zatečena tim nadrealnim prizorom. Izgledao je živ, a ta rana se nije ni videla. Naravno da sam znala da je situacija teška, ali to vam je tako, oči gledaju, a razum i mozak to ne mogu da prihvate. Sve vreme sam razmišljala šta mogu da uradim i kako da mu pomognem, jer u to vreme nije bilo osobe na svetu do koje nismo mogli da dođemo. On je bio neverovatno cenjen i poštovan svuda. Onda su ga ipak odvezli službenim kolima, a ja sam stalno bila na vezi s njegovim vozačem Aleksandrom Bjelićem jer smo svi želeli da čujemo ono što nismo čuli. U 13 i 30 sati neko je došao u kabinet i rekao kako je preminuo i da smo ostali bez njega. Te slike u hodniku dok leži jesu poslednje kada sam ga videla - rekla je Stankov u intervjuu.