Jovan Nikolić je aktuelni prvak Evrope u olimpijskom stilu boksa, šampion polusrednje kategorije (do 71 kg) na IBA Prvenstvu Evrope održanom u Beogradu 2024. godine.
Posle kraće pauze zbog povrede, Jovan Nikolić ponovo je u dresu reprezentacije, jedan je od najagilnijih u Regionalnom kampu u Loznici, gde se priprema za učešće na predstojećem 63. “Beogradskom pobedniku” koji će da bude održan od 12. do 18. maja u dvorani Sportskog centra u Obrenovcu.
Kakvi su vam utisci sa priprema?
“Najiskrenije, baš mi se dopada što je u Loznici napravljen jedan ovako moderan bokserski centar. Puno nam znači što sad i u Srbiju mogu da dolaze mnoge reprezentacije iz Evrope, iz čitavog sveta. Jer, realno, u Srbiji je teško pronaći dovoljan broj sparing partnera, a sada imamo priliku da se na svom terenu usavršavamo i da se izdignemo na neki viši nivo. Više nije neophodno da po svaku cenu mi idemo u inostranstvo kad sve uslove imamo kod kuće”, istakao je ovaj stameni momak iz Novog Sada.
Foto: BSS
Spremate se za “Beogradski pobednik”, a to je turnir koji ste već osvojili i to u vreme kada ste sa kik-boksa, tek prelazili u boks, i niste bili u grupi favorita?
“Da budem iskren, sada nemam nikakva očekivanja. Idem u Obrenovac, pa šta Bog da. A ja dajem sve od sebe, pa kako bude, biće. Iza mene je povreda leđa zbog koje nisam trenirao mesec dana. Krenuo sam tek pre dve nedelje, tako da ne mogu ni da realno procenim trenutne mogućnosti”.
U kojoj ćete kategoriji boksovati u budućnosti - poluteška ili srednja?
“Poluteška, definitivno - ne. Poluteška je do 80 kilograma, tako da idem u 75. Mada, čak razmišljam i o boksovanju u 70 kilograma, zato što je ta kategorija, kategorija koja je dozvoljena na Olimpijadi. Ja na 80 kg ne mogu jer previše masti, imam za 80, a na 70 bih možda mogao da skinem”.
Da bi ste to postigli, moraćete da budete disciplinivan, pravi asketa, kao monah da se ponašate, kada je reč o ishrani?
“Potrudiću se, mislim da bi i vredelo svog tog odricanja i truda, jer zaista mislim da imam kvalitet za to”.
Kako vidite konkurenciju među bokserima iz Turske, Kube, Južne Koreje i Mađarske. Kakav je utisak o momcima koji su došli ovde da treniraju sa vama?
“Videli smo da su čvrsti, spremni momci. Posle prvih sparinga utisak je odličan, to nam je trebalo. Među svim tim reprezentacijama ima dosta mladih boksera od 18, 19, 20 godina. A sve su to malo mlađi od mene momci, pa fali još vremena da dođu na nivo koji je meni potreban za sparing. Ali, pružaju otpor i dobro rade”.
Pored olimpijskog boksa, gradite i profesionalnu karijeru. Kakve su vam ambicije u profi ringu?
“Već 19. juna me čeka nova stanica, spremam se za profi ring. A što se ambicija tiče, pa, one su kao kod svakog boksera. Želim da osvojim sve te neke profesionalne titule koje postoje. Korak po korak, počeli smo i s tim. Već ovo će mi biti deveti profesionalni meč, tako da sve je to tu negde - za koju godinu, dve, tri možda”.
O meču sa Almirom Memićem i dalje se puno priča? Stvoreno je rivalstvo, ali se čini da se sad to vratilo u neke normalne sportske okvire?
“Dobri smo nas dvojica. Ne možemo mi nikad da se sad nešto ozbiljno posvađamo. Bar ja mislim da je tako. I nikad mu ne bih poželeo nešto loše. A sad, što se tog poslednjeg meča tiče, ja i dalje iskreno mislim da sam bio bolji i da sam bolje radio. I mogli bi sad opet da svi zajedno sednemo, da ponovo pustimo snimak tog meča, da prebrojimo svaki udarac i sve što treba da se broji i gleda, pa da fer donesemo odluku ko je bio bolji. Mogli bi, ali to je već prošlo. Ne bi imali ništa od toga, tako da idemo dalje, guramo, nastavljamo, pa ćemo da vidimo. Ko zna, može da se desi da jednog dana radimo meč u profi ringu. Ja, ne bežim od toga. Ne beži ni Almir. Samo, sad se postavlja novo pitanje - šta ako ja odem u kategoriju do 70 kilograma, onda ću morati da vraćam u 74-75, opet. A to su ozbiljne oscilacije, tako da o tom potom. Videćemo šta može da se desi, ali da, da bi to bio dobar meč, da bi publika uživala u tom meču i da bi ponovo gledala to rivalstvo, to sigurno, jel da? Pa da, sigurno, tu nema nikakve dileme”.
Sad kad si se ponovo priključio reprezentaciji Srbije - šta si primetio, kakvi su ti saborci, kolege s kojima treniraš na kampu u Loznici?
“Iskreno, mnogo mi se dopadaju Rastko Simić i Marko Pižurica. Pre svega, obojica su strašno dobri momci. Imamo dosta zajedničkih tema, možemo o svemu da pričamo, od boksa pa do vere. Družimo se, radimo zajedno, ali se i šalimo usput. Na sve to, reč je o vrhunskim sportistima. Momci na mestu, zaista. Bokserski su fantastični, takođe. O Memiću šta da kažem više? Bez obzira na to neko novo rivalstvo koje se pojavilo među nama, nema šta - s Memarom sam godinama u reprezentaciji, radi se o još jednom vrhunskom bokseru. Trudi se, trenira, bori se za sebe i već se izborio. Uostalom, ovde se svako bori za svoje mesto u reprezentaciji, u bokserskom svetu uopšte. I u društvu sa svima njima mi je dodatno zadovoljstvo što nosim dres reprezentacije Srbije. Nekako kad boksuješ za svoju zemlju, za svoju Srbiju, onda se podsetiš i svojih predaka, pa i ti imaš osećaj da si na neki način vitez koji se bori za svoju zemlju”.
Da li vam leži način rada u reprezentaciji?
“Čim se promene treneri, promeni se i način rada. Zato je nekad potrebno i vreme da se uklopiš u novi sistem. Na jedan način se trenira u klubu, na drugi način ovde u reprezentaciji, ali je jasno da svi mi moramo da se prilagođavamo i nema tu mnogo kukanja. To sve ide nekim svojim tokom. Meni je, naprimer, baš značio ovaj jedan kazahstanski trener, onaj Bolat. On je znao sa mnom, znao je da me namesti. Sad ćemo videti kako ću se uklopiti u ovu novu vrstu treninga”, zaključio je Jovan Nikolić.
Povratak u reprezentaciju ringovnog ratnika iz Novog Sada svakako mora da raduje sve ljubitelje boksa u Srbiji, a posebno stručni štab seniorske reprezentacije na čelu sa selektorom Milanom Piperskim, i njegovim prvim saradnicima, Jevgenijem Micovom, Horhe Luisom Frometom i Milisavom-Vukom Simićem, bokserskim stručnjacima koji vredno rade u Regionalnom trenažnom centru u Loznici sa najboljim srpskim bokserima.
UGLEDANJE NA BRAĆU KAČAR
Boks-fokus je sproveo anketu među reprezentativcima koji treniraju u Regionalnom kampu u Loznici. Pitanje je za sve bilo isto: Ko vam je bio bokserski uzor sa ovih naših prostora?
“Najviše sam čuo za Slobodana i Tadiju Kačara. Najviše se o njima govorilo kada sam počinjao. A i normalno, s obzirom na to da su oni moji sugrađani. A sad, da sam baš na nekog posebno obratio pažnju, da sam ja njega pratio i gledao i ugledao se na njega, nisam imao takvog sportistu. Uostalom, verujem da ću jednog dana i ja biti uzor nekim klincima, čak mislim da sam to nekima i već sada, što mi je posebno drago.
Autor: Iva Besarabić
