Uprkos tome što je rođena sa invaliditetom, ova hrabra žena nikada nije htela da odustane.  Prkosno je već kao dete naučila sama da se hrani, ponašala se kao ostala deca, a danas stremi ka zlatnoj medalji na Olimpijskim igrama.

„Svakodnevno se spremam za Olimpijske igre.  Bila bih najsrećnija kada bih se iz Tokija vratila sa zlatnom medaljom. Biće dosta takmičara i neće biti lako, jer svi drugi nisu potpuni invalidi kao ja. Oni svi imaju normalna stopala, a ja nemam prste. Zbog toga mi se pomeraju papučice, spadaju mi, ali sam pronašla svoju taktiku. Planiram da ih samo guram kako bih ih izbacila i dobila poen.  Nadam se da ću u tome uspeti. Sanjam da uzmem tu medalju u Tokiju.“, kaže Danijela za medije.

Danijela je danas tu gde jeste zato što je od ranog detinjstva bila uporna, imala je veliku podršku porodice i uvek je verovala u sebe.

„Odrastala sam sa roditeljima, sestrom i bratom. Mama i tata su me uvek podržavali, verovali su u mene, nisu mi govorili da nešto ne mogu. Pentrala sam se po drveću, jako rano sam naučila da vozim bicikl i odbijala sam da vozim mali, želela sam veliki već sa sedam godina. Naučila sam sama da se hranim kada sam imala samo četiri godine i više im nisam dozvoljavala da me oni hrane. Bila sam baš đavolasta“.

I kada bi možda pomišljala da odustane roditelji su je hrabrili. Nisu joj dali da padne, već su je uvek gurali ka vrhu.

„Roditelji su mi bili veoma uporni, naučili su me svemu. Nikada nisu dozvoli da me telesni nedostaci ograničavaju. Ljudi koji imaju zdravu decu više su se brinuli kada oni padnu, nego moji za mene. Kada padnem, oni mu samo kažu: „Ustani“. I ja sam ustajala.  Celog života sam se borila sve dok nisam sada stigla do samog vrha.“

Zbog invaliditeta nije išla u školu sa drugom decom, već je pohađala večernju nastavu. Ipak, nije odrastala bez drugara. Prijatelji njene sestre i brata postali su i njenji prijatelj koji su joj ulepšali detinjstvo.

„Sjajno su me prihvatili. Ja sam naučila da pišem bolje od drugih, prelepo sam crtala, pa su mi svi oni gurali svoje sveske da im crtam. Mama je sa mnom vežbala i super mi je to išlo.“

Tekvodnom jepočela da se bavi tek pre pet godina, a pre toga oprobala se i u drugim sportovima.

„Ceo život se bavim sportom. Prvo sam išla na plivanje, čak sam bila i na nekim takmičenjima. Prvo mi je bilo u Argentini gde se za prvo mesto borilo čak 150 muškaraca i žena. Osvojila sam deseto mesto. Zatim sam u Nemačkoj osvojila 4. mesto, a u Češkoj 3. mesto. Od 2006. do 2009. sam se bavila planinarenjem. Učili smo kako da hodamo po planinama, kako da se spuštamo niz njih, vezivali smo čvorove, učili da spakujemo te velike planinarske džakove u kojima je bilo po 15 kliograma. Mi smo sve to morali da nosimo na svojim leđima, ali meni ništa nije bilo teško.“

Kao jedan od svojih uspeha navodi i to što se zaposlila, pa sama zarađuje za život.

„Radim kao pomoćnik u kuhinji u restoranu „Sinagoga“. Mnogo sam srećna što funkcionišem kao da sam potpuno zdrava. Sećam se, kada sam se prvi put pojavila na poslu dobila sam zadatak da perem čaše. Dve koleginice su mi rekle: „Pazi samo da se ne isečeš“. Ja sam ih pogledala i rekla: „Pa dobro, mora čovek da se poseče ako mu pukne čaša. Šta sada.“ I eto, već 16, 17 godina radim u tom restoranu.“

Kada se vrati sa posla, Danijelu čekaju druge obaveze.

„ Moram da prošetam  psa, zatim idem na treningu, spremim ručak. Obožavam da kuvam pasulj, punjene paprike, sva ta naša domaća jela. Posle ručka se odmorim, onda odem u teretanu, pa kada se vratim prošetam kucu, i onda predveče sednem sa prijateljicama da se ispričamo i popijemo kafu. Uživam u životu!“