Rim. Godina 2009. Kasno letnje poslepodne. Sa TV-a se čuje glas pokojnog Duška Koraća: „Bože, da li je moguće! Staza broj dva, Nađa Higl osvaja zlato. Čudno nad čudima se dogodilo...” Tog 31. jula, pre tačno deset godina, Srbija je u Večnom gradu dobila svoju svetsku šampionku na 200 metara prsno.

Devojčica iz Pančeva je ispraćena tiho na planetarni šampionat. Niko nije ni pomislio da baš ona ima šanse da se okiti svetskim zlatom. Nađa je do finala praktično stigla, a da niko u Srbiji - osim onih koji pomno prate ovaj sport, njih izuzimamo - nije znao da je ona među osam najboljih na planeti. Bila je daleko od medalje, a o tituli niko nije ni razmišljao.

Ni najveći optimisti nisu razmišljali o tome da bi Higlova mogla u finalu da pobedi tadašnje svetske rekorderke Anemari Pirs iz Kanade ili Austrijanku Mirnu Jukić.

Ali čuda se dešavaju samo onima koji u njih veruju...

Plivala je Nađa tada do zlata! Svi su se dičili hrabrom Pančevkom! A onda... Pre dve godine dijagnostifikovana joj je neizlečiva bolest, koja na sreću može da se drži pod kontrolom. Boluje od ulceroznog kolitisa odnosno bolesti debelog creva.

- U prvi mah sam bila užasnuta jer je to autoimuna bolest koja može me pratiti do kraja života. Ali, imam dva najlepša motiva za borbu. Iako zbog bolesti nisam uspevala da se izborim sa dve male bebe, srećna sam što imam priliku da ozdravim i da ih gledam kako rastu. Zahvalna sam što  bolest može da se kontroliše i sa kojom može da se živi kad se uvede u stanje remisije. Ja sam na putu ka tome. Nadam se da ću uz pomoć biološke terapije doći do rezultata - rekla je pre dve godine Nađa.

Trenutno živi u Pančevu, udata je i ima dvoje dece.