Jedan od vesnika proleća u Beogradu je Beogradski maraton, sportska manifestacija koja kao i novo godišnje doba, najavljuje dobro raspoloženje. U jednom danu, kroz centralne ulice naše prestonice, i ove godine na 32. Beogradskom maratonu, prostrujaće ta pozitivna energija. Beograd, koji je poznat po svojoj otvorenosti, tog dana postaje mesto druženja učesnika različitih generacija.

Da je Maraton mnogo više od sporta, treninga i takmičenja, svedoči priča Martine i Marka. Dvoje mladih ljudi koje osim njihovih međusobnih simpatija, veže i ljubav prema trčanju. Maraton je za njih dobro društvo i dobar provod, jer kako se kaže - ko na maraton dođe taj maraton i stvara!

Kako su tekle njihove pripreme, šta vole da rade posle treninga i čime će se nagraditi posle istrčanog maratona, otkrili su nam ovi mladi trkači.

Marko, kada je nastala tvoja ljubav prema trčanju?

- Ljubav se rodila već posle prve zvanične trke, na fakultetu smo imali kros od 6 kilometara. Trčanje je postalo deo mene, kao što neki ljudi ne mogu bez kafe ujutru tako i ja bez lepog treninga.

Martina, zbog čega voliš Beogradski maraton?

- Beogradski maraton je naša najveća trka, i jedan od simbola ovog grada. Zvuči otrcano, ali to je naš trkački praznik. To je i najbitnija trka na kalendaru našeg kluba. Jednom kada istrčiš Beogradski ovaj grad gledaš drugim očima.

Marko, koji deo Beograda vam je omiljeni za trčanje?

- Obožavam Košutnjak. Neverovatno je šta čoveku uradi sat vremena treninga u prirodi. Molim ljude da čuvaju Košutnjak, da ga ne zagađuju, da ostane onakav kakav jeste. Ako poštujemo prirodu, ona nam vrati višestruko.

Martina, kakva je ishrana trkača? Pazite li posebno u nedelji pre maratona?

- Nažalost nisam svetli primer kada se radi o ishrani. Devet meseci treniram i jedem sve što poželim, a onda tri meseca vrlo vodim računa o tome šta jedem i to se odmah pozitivno odrazi na rezultate. Sem toga, stvar o kojoj posebno treba voditi računa je hidratacija vodom.

Marko, o čemu razmišljaš dok trčiš?

- Trudim se da ne razmišljam. Ali, to obično ide ovako: kad’ krenemo kažem sebi ima još samo 20 kilometara. Ma to je ništa, realno. Sat i po i gotov sam. Posle 15 kilometara postajem veoma gladan. Moram da se počastim posle ovakvog treninga. Palačinke? Da, pravi izbor. Posle 20 kilometara kažem samo - Yeees. Kraj. The end. Mada realno nije bilo teško, ‘ajmo još par kilometara. I na kraju, posle 22 kilometra počnem da se smejem od sreće i odem na duplu porciju palačinki. Plus šlag. Tada pomislim kako volim trčanje.