Kada su se svetla na Rod Lejver areni pogasila i svi se razišli sa teniskog kompleksa na kome je Nadal počišćen u finalu kao nikada u karijeru, Nole se još jednom vratio na igralište na kome je sedam puta podizao pehar. Nakon te neočekivane, noćne posete, usledio je prilično naporan dan za najboljeg na svetu. Te razgovori s novinarima, tada i jedna zanimljiva "Bijelo dugme scena", te odlasci u lokalnu Botaničku baštu, u kojoj se tradicionalno fotografiše sa peharom po osvajanju Australijan opena...

Kada je na red došao polazak kući, onako umoran od dvonedeljnih napora, velikih mečeva i još većih pobeda, stigao je na aerodrom.

Mnogi bi tada, posle svega kroz šta su prošli u poslednjih petnaestak dana, gledali da projure što pre do aviona, da se smeste i započnu višečasovni let ka udaljenom Starom kontinentu, ali kada je video kako ljudi reaguju kada su ga videli, Đoković je na umor zaboravio.

Iako su u pitanju bile najpre desetine, a do ulaska u avion i stotine ljudi koji su mu prilazili - Novak Đoković je sa svakim zastao, potpisao autogram, pozirao za zajedničku fotografiju, smejao se i družio koliko mu je vreme to dozvoljavalo.

To je Novak Đoković. Prikaz onog najboljeg ovdašnjeg - srdačnosti i predusretljivosti prema onima koji ga okružuju. Ne samo prema poznatima, jer sličnima sebi u susret izlaze i neljudi, već baš prema onima koje sreće jednom u životu.

Umor tu uopšte nije bitan. Bitno je samo ko je kakav čovek.