Verovatno ste se mnogo puta do sad svađali sa partnerom i niste ni shvatali koliko ste blizu razvoda.

U takvim situacijama stvari obično uzimamo zdravo za gotovo, dok stvarno ne dođe prelomni trenutak.

Zbog toga treba reagovati na vreme i naučiti kako da vodite smislene razgovore, bez prevelikih svađa. Advokat specijalizovan za razvode, Žaklin Njuman, izdvaja četiri najveće greške koje supružnici prave.

Naučite kako da pregovarate

U životu advokata pregovori su svakodnevni alat, a svoje iskustvo u pregovaranju sam prenela i u svoj brak. Na primer, kad smo se suprug i ja uselili u prvi stan, imali smo malu kuhinju koja nije imala mašinu za pranje sudova. Iako mrzim što su u sudoperi prljavi sudovi, takođe mi nije previše stalo ni do pranja posuđa.

Dakle, dogovor koji smo moj suprug i ja sklopili je da ću ja prati veš, a on sudove. To bi bilo u redu, ali moja tolerancija na sudoperu punu prljavog posuđa mnogo je manja od tolerancije mog supruga.

Druga pogodba koju smo sklopili je da kad više ne mogu gledam gomilu prljavih sudova, da ga podsetim na dogovor, a on ima 24 sata od trenutka mog zahteva da ga opere. Tokom tog razdoblja nisam smela da prigovaram, ili da ga ponovo podsećam.

Iako je ponekad čekao 23 sata i 55 minuta, uvek bi oprao sudove pre isteka roka od 24 sata. Ova vežba je bila korisna u izgradnji poverenja u našoj vezi, ali i lekcija za mene kako da se naučim strpljenju.

Nema udaraca “ispod pojasa”

Druga stvar koju sam naučila u svojoj advokatskoj praksi i koju sam odmah počela da primenjujem u braku je da se ne svađam “prljavo”. Ako dođe do svađe kontrolišem svoja osećanja i razmislim dva puta o tome šta želim da kažem, jer jednom kad nešto izađe iz mojih usta – to ne mogu da povučem. A u svađama, kad je čovek ljut, često se kaže nešto što se ne misli, samo kako bi se partner “pobedio” u svađi, što je kratkoročna pobeda, a izgovorene reči ostaju zauvek.

Na primer, mnogo puta sam imala klijentkinju koja je pre brakorazvodne parnice u različitim situacijama pretila svom mužu da ako ne napravi XY stvar da će mu zabraniti viđanje dece ili ako ne prestane s nečim da će se razvesti od njega i uzeti mu sve što ima.

Ove vrste komentara su parničarsko zlato jer će se iskoristiti kako bi se ispričala priča o majci koja će svoju decu koristiti u parnici za starateljstvo, kao pione kako bi dobila ono što želi… Ili da bi ispričale priču o ocu koji svojim finansijama želi svoju bivšu suprugu da dovede do bankrota.

Sada, u oba slučaja, pretpostavljam da nijedan klijent nije stvarno mislio ono što je rekao, već je govorio iz besa.

To je jedan od razloga zašto sam uvek oprezna s rečima. Znam da se jednog dana mogu okrenuti protiv mene. A rezultat ove suzdržanosti je da kad se svađam sa svojim suprugom, razgovor ostaje civilizovan i produktivan (bez obzira šta bilo ko od nas možda stvarno misli). Poenta – govorite samo ono što stvarno mislite i osećate i dva puta razmislite koliko vaše reči imaju stvaran uticaj na partnera i vezu.

Izbegavajte reč “razvod”

Kao što ne želim u svađi da kažem nešto zbog čega bih posle mogla da zažalim, u svim našim godinama braka, takođe nikada nisam koristila reč “razvod” tokom svađe. Nijednom nisam zapretila, nagovestila ili čak upotrebila reč koja se rimuje s rečju “razvod”. Razlog je to što ja, za razliku od prosečnog čoveka, imam veći uvid u to šta taj pojam zaista znači. Za mene, ako bih ikad spomenula razvod ili čula partnera da priča o njemu, to nije nešto što bih olako odbacila, već bih to shvatila kao ozbiljan problem.

Znam kakvu ozbiljnu štetu razvod može da donese porodici. Čula sam potresne priče kada su moji klijenti morali da kažu svojoj deci da mama i tata više ne žive zajedno. Čula sam da se klijenti žale na gubitak šire familije i prijatelja u razvodu.

Videla sam finansijske žrtve koje porodice moraju da podnesu kako bi izdržavale dva domaćinstva, a ne jedno. Dakle, osim ako ozbiljno ne želite da se razvedete, nemojte da pričate o tome.

Neka kvalitetno provođenje zajedničkog vremena bude prioritet

Iako je većina supružnika imala nešto zajedničko i volelo se u jednom trenutku dovoljno da se odluče na zajednički život, često te zajedničke karakteristike s vremenom padnu u zaborav.

Brak postaje više poslovni odnos koji uključuje vaspitanje dece i ko koga vozi u vrtić ili kod bake. Ono što se na kraju događa jeste da supružnici gube identitet muža i žene, a preuzimaju identitet majke i oca.

Da bismo pokušali da zadržimo status muža i žene, suprug i ja smo pokušali da ugovorimo nedeljni “dejt”. To je par meseci funkcionisalo, ali na kraju se ispostavilo da je subota, koju smo odredili za izlazak i druženje, bila prepuna obaveza – od dečijih rođendana, kupovine namirnica, čišćenja i niza drugih obaveza, zahvaljujući kojima bismo na kraju dana bili iscrpljeni, pa bi naše druženje bilo ostavljeno za neki drugi put.

Taj nedeljni “dejt” sam onda odlučila da posmatram kao odlazak u teretanu. Iako me je mrzelo da odem, posle treninga sam se bolje osećala i bilo mi je drago što sam otišla. Istu tu psihologiju sam počela primenjivati i na izlazak – iako me je mrzelo da se sređujem i izlazim već stoti put iz kuće, uradila bih to i na kraju večeri bi mi bilo drago.

Ta druženja su bila sjajna za naš brak, ali u suštini nerealan cilj za nas u ovoj fazi života. Sada na praktičniji način, pokušavamo barem jednom mesečno da sami izađemo i barem dva puta godišnje pokušamo da pobegnemo za vikend.

Autor: