- Moja sestra, Ema, preminula je juna 2010. godine usled raka debelog creva u četvrtoj fazi, započinje ispovest njena sestra.

Da je dijagnozu dobila onda kada su simptomi počeli da se javljaju – dve godine pre nego što je zapravo otišla kod lekara, mogli su da joj taj rak uhvate u ranijem stadijumu i imala bi šanse da preživi. Umesto toga, morala je da prođe kroz odstranjivanje 30cm debelog creva, histerektomiju kada je imala samo 40 godina, i pet godina radioterapije i hemoterapije.

- I sve to zato što je moja Ema dve godine ignorisala uporne simptome: često podrigivanje, pri čemu joj je zadah bio kao pokvaren, hronični umor, dijareja, krv u stolici, naduven stomak i bolni grčevi.

Ali lako je okrenuti glavu na drugu stranu, jer svi ti simptomi mogu da ukazuju na nešto sasvim drugo, a mogu i da se ignorišu. Jer ne moraju da znače ništa posebno – ko bi od nas obraćao pažnju na podrigivanje ili umor? Prepišemo to lošoj ishrani, PMS-u, neispavanosti i i sličnim stvarima. A krv u stolici? Pa, o nekim stvarima se ljudi stide da govore – moja sestra je to krila od svih.

Na proleće 2005. godine je naša porodica prvi put postala svesna da sa Emom nešto nije u redu. Krenula je na trčanje sa našom trećom sestrom, Vivijan, i dok su džogirale, Ema je shvatila da hitno, ali zaista hitno, mora u toalet. Brzo su otišle u obližnji restoran, a onda je Ema iz njega izašla sa zadnjim delom trenerke natopljenim krvlju. Više nije mogla da krije šta joj se dešava i priznala je Vivijan da kroz to prolazi već godinu dana.

Tokom te godine dok je sve krila, Ema je išla u dve klinike. Nije imala zdravstveno osiguranje a nije mogla da priušti sebi privatnog gastroenerologa. Nijedan od tih lekara iz klinika nije je poslao na kolonoskopiju, već su joj rekli da ima kolitis, upalu debelog creva. Krvarenje je trebalo da im bude veliki signal, ali su ga zanemarili. Ema je strahovala da nešto ozbiljno nije u redu sa njom, ali baš zbog toga plašila se da sazna šta tačno nije u redu. Kako su joj dva lekara rekla da nije ništa strašno, rešila je da im veruje.

Međutim, posle incidenta na džogiranju, simptomi su postajali sve očigledniji. Naduvenost je postajala sve gora, počela je da izgleda kao da je trudna. Zaspala bi svuda, nekad čak i dok vozi. Vivijen se seća da je jednom zaspala usred njihovog razgovora. Ja sam pokušavala da ubedim sebe da je Ema prosto iscrpljena kao i sve zaposlene a samohrane majke. Uglavnom, znali smo da moramo ozbiljnije da pristupimo njenom problemu i uspela je da ubedi poslodavca da joj uplati to socijalno osiguranje kako bi mogla da ode na kolonoskopiju koja inače košta oko 3.000 dolara.

Test je uradila u utorak, a u četvrtak je dobila rezultate – rak debelog creva u četvrtom stadijumu. Imala je hitnu histerektomiju, a u petak kolektomiju. Dali su joj šest meseci života. Nakon dijagnoze, Ema je rešila da nauči više o zdravoj hrani i zdravom životu, u nadi da će joj to pomoći. I jeste, jer poživela je pet godina preko lekarske dijagnoze. Jela je organsku hranu, mnogo spanaća, za doručak šejkove od zelenog povrća, i ograničila je unos mesa i kofeina. Eliminisala je kokice i sve semenke iz ishrane, jer njih debelo crevo teško podnosi. I slatkiše je potpuno zaboravila. Svuda je šetala, stalno. Čak i potpuno iscrpljena, terala je sebe da šeta.

Njen specijalista, koji je i uradio pregled, rekao nam je da bi svako od članova njene porodice morao da radi preventivnu kolonoskopiju na tri godine. Ja imam 33 godine i već sam prošla kroz četiri. Počela sam da jedem mnogo više zeleniša, meso jedem u minimalnim količinama, slatkiša se klonim koliko god mogu i redovno idem na jogu i fitnes.

I na svaki grč u stomaku, ja se štrecam, i baš zato redovno idem na preglede. Želim da taj rak, ako se pojavi, uhvatim na vreme. Nekada delujem hipohondrično ali moram da znam šta mi se dešava u telu. Da je moja sestra tako postupala, danas bi bila živa. To je ono što me najviše boli, to što znam da je sve to moglo da se spreči.