Pre 16 dana preminuo je maleni Leon Marković iz Zadra. Leon je rođen 27. oktobra 2017. godine s TAR sindromom, a bio je jedini u Hrvatskoj s tom dijagnozom, zbog čega mu je bilo potrebno lečenje u SAD.

Organizovane su brojne humanitarne akcije kako bi se prikupilo 157.000 dolara koliko je iznosio trošak operacije i terapija.

Leonova majka Katarina objavila je potresnu objavu na Fejsbuku, u kojoj piše kako smatra da je Leonovoj smrti doprinela njena i suprugova neopreznost, ali i neopreznost ostalih ljudi oko njega, kao i njegovih lekara.

Pismo majke prenosimo u celosti:

- Zašto smo mi izgubili svoga sina Leona, svoga malog TAROVCA?? Prošlo je petnaest dana od smrti našeg sina, nisam mogla ništa da pišem od ljutnje i tuge ali to ne prolazi. Prošlo je petnaest dana od prebrze bolesti i bakterije koja je Leona doslovno pojela iznutra - a zašto?

Zato nismo znali da ga zaštitimo, zato što je doktor iz Splita procenio da na temp od 40.3 ne treba niti vaditi krv ni ništa već otići kući. Devet i po meseci smo pazili na dezinfekciju ruku, nema ljubljenja nema izlaganja ljudima bespotrebno i onda u par dana se promenilo sve. Organizovani su turniri za Leona, svi su hteli da pomognu i na tome smo neizmerno zahvalni, mi smo ga odveli da ga ljudi vide i tu smo pogrešili jer nismo računali na neke postupke, nismo računali na POJEDINE glupe ljude.

Neka se naljuti ko god hoće meni to više nije bitno, ništa mi nije bitno jer sam ja ostala bez svog jedinog sina, moj suprug je ostao bez svog jedinog sina, veselog i srećnog sina punog života, koji se svemu veselio i sve ga je zanimalo, plakao je skoro nikad, samo se igrao i uživao u prirodi, ma sve je volio i samo tako nam je oduzet. Borio se celog života, sa okretanjem, puzanjem, za svaku igračku se borio, počeo je sam da se hrani, nedostajalo mu je par dana do prvih koraka jer je počeo SAM da se diže. Postigao je toliko toga, preponosna sam na njega da se to ne može rečima opisati, ali nije trebalo da umre.

Mi smo prvi krivi što smo popustili i odveli ga među ljude računajući da je sad jači i da može, ali nismo računali na glupost pojedinih ljudi koji su si dali za PRAVO da ga ljube ga iako sam ja kao majka izričito zabranila i rekla nema ljubljenja. Ne bih to niti stigla da izgovorim već bi neko krenuo prema kolicima da ga dira i ljubi, a nisu pomislili da operu ruke ili stave alkohol ili uopšte razmisle da ne ljube dete koje je pola svog života provelo u bolnici i slabijeg je imuniteta, sami sindrom to kaže a i svuda smo to napisali i svi su to znali. Meni nikad nije palo na pamet ni kada nisam imala dete da poljubim tuđe dete niti da ga uzmem a da nisam oprala ruke i pitala. Leonu su neki ljudi, (kažem neki jer nije reč o svima) mislili da imaju to PRAVO i evo gde je sada. U grobu ljudi moji pa ga sad ljubite. Svi su nastavili sa svojim životima a ja se svaki dan krivim i grizem što smo ga izveli među ljude jer je u tom svemu pokupio bakteriju, odnosno neko mu je preneo jer se prenosi kašljanjem, kijanjem ili dodirom prljavim rukama. Bakteriju za koju nismo ni znali, a Leon slabijeg imuniteta i niko nije prepoznao da on treba da primi vakcinu da se zaštiti. Sad znamo, a sad je gotovo jer njega više nema. Mi smo sad ostali bez svog sina zbog ne znam ni ja čega, zbog glupe želje da ga se eto malo uzme ili poljubi samo jednom, pa šta će mu biti, zbog nepažnje doktora da je on slabiji nego što izgleda.. joooj da sam bila samo pametnija pa ne bi ga nigde izvodili i nikome izlagali, i znali bi za tu je*enu bakteriju.. Dve godine smo pokušavali da dobijemo dete da bi na kraju nakon devet i po meseci ostali bez svog sina. Ne razumem zašto smo mi to zaslužili, zašto je Leon morao da ode i to još na tako bolan način? Ako neko može da nauči nesto iz ovoga neka pročita ovo. Ne dajte drugima da ljube vašu decu i da im prilaze bez vašeg dopuštenja. Leonu su bez dopuštenja prilazili i evo što se dogodilo, bez obzira što ja rekla uvek je bilo a daj samo jednom da ga uzmem ili ga poljube da ne stignem da ragujem, glupo zvuči ali tako je.

I pročitajte ljudi moji o je*enom pneumokoku, to je bakterija koja pogađa decu najviše u prve dve godine sa upalom uha ili upalom pluća. Leon nije imao sreće ili što već i njegova upala pluća se razvila u sepsu pa na kraju u septički šok sa multiorganskim zatajenjem i reanimacijom od sat i po vremena nakon koje nam je ostalo njegovo beživotno telo omotano u zeleni čaršav s rečima "pa mama šta ste vi očekivali, pa on je imao multiorgansko zatajenje". Toliko o humanosti i ono napravili smo sve što smo mogli već samo šta ste vi očekivali... Možda da preživi, samo to...

A sve je počelo jedan utorak visokom temperaturom (40.3) i odlaskom u hitnu u Split. ISTI TREN gde je doktor rekao "crveno mu je grlo to je od plakanja idite vi kući i skidajte temperaturu i vratite se ako bude gore". I NAŽALOST Leon bude bolje iduća dva dana, kažem nažalost jer se u ta dva dana sve to kuvalo a bez simptoma i skidajući temperaturu i naravno da nismo nigde išli pala malo temp i bio dobro, rasli mu i zubići. Čak smo i u četvrtak bili da ga pogledaju na hitnoj, kažu dobro je, ništa se ne čuje na plućima pratite ga. I tu noć i iduće jutro stanje mu se pogorša i kad smo došli u bolnicu ujutro, to je bio petak, dok su se svi snašli što i kako do četiri popodne Leon se već našao u intenzivnoj pa nakon uvođenja CVK-a vraćen na odeljenje pulmologije gde je samo propadao. Više smo mu pomogli suprug i ja negoli doktor iz dežurstva, eto bio je vikend pa ko se zadesi jbg...

Dakle ljudi moji, Leon je umro prvo zbog toga što smo ga izložili ljudima pa onda zbog toga što su neki ljudi a moram ih nazvati glupi ljudi dali za PRAVO da ljube naše malo blago mimo mene i mog muža i tako mu možda preneli bakteriju (to nikada nećemo saznati) a onda zbog lenjosti doktora koji nas je poslao kući pa zbog usporenosti sistema i čekanja nalaza, i čekanja da Leon ne može više sam da se bori, da su mu potrebni aparati... Dok je došlo do toga da su mu PRAVE osobe mogle pomoći već je toliko zla bakterija napravila da mu nažalost više nije bilo spasa i zadnji otkucaji srca kao da su bili "zbogom mama i tata..."

Ako je iko došao do kraja ovog posta, ljutnja, tuga, bol i krivnja će i mene i mog muža izjedati do kraja naših života koji su sad nažalost postali predugi jer nema više Leona u našim životima. Nadam se da se ovo neće nikome dogoditi jer ovo je nešto što ni mi ne znamo kako se zapravo preživi. Kako organizirati sprovod svome sinu i nakon toga nastaviti da žive, ili je to samo postojanje?!

Samo se nadamo da će nam naš Leon oprostiti što ga nismo dovoljno zaštitili i što nismo znali bolje. Nadam se da ga sad više ne boli i da će njemu proći samo tren do ponovnog susreta i zajedničke večnosti. Volimo te sine najviše, i mislimo na tebe stalno.

Hvala vam svima na podršci, molitvama koje na kraju ipak nisu uslišane i na saučešću koje ste nam pružili. Izvinila bih se i na ljutnji koju pokazujem kroz ovaj post ali ta ljutnja i tuga neće nikad nestati.

Što se tiče sve pomoći koje je Leon dobio, hvala svima i znajte da će otići u prave ruke. Obećali smo Leonu da ćemo pomoći drugoj deci, na koji način to ćemo još videti ali ne brinite sav novac koji smo dobili za Leona će biti iskorišćen za pomoć deci u potrebi kao i bolesnoj deci.

Sine naš jedini vole te mama i tata, lipo spavaj ljubavice naša", napisala je Katarina u potresnom statusu.