Kada partner nekome pošalje intimnu fotografiju ili pristane da bude snimljen u trenutku bliskosti, to ne znači da je dao dozvolu da taj sadržaj vidi bilo ko drugi. Ono što je nastalo u poverenju mora ostati zaštićeno, bez obzira na to kako se veza završi, koliko je odnos bio ozbiljan ili da li su se osećanja u međuvremenu promenila.
Intimne fotografije i snimci za mnoge parove predstavljaju privatni deo odnosa, nešto što nastaje iz privlačnosti, bliskosti i međusobnog poverenja. Odluka da se takav sadržaj napravi ili pošalje partneru lična je i ne bi trebalo da bude praćena strahom da će jednog dana završiti u tuđim rukama. Međutim, važno je razumeti jednu jednostavnu granicu: pristanak da neko napravi fotografiju ili je pošalje jednoj osobi nije pristanak na njeno prosleđivanje, objavljivanje ili pokazivanje drugima. Privatnost ne prestaje da postoji zato što je neko dobrovoljno podelio intiman trenutak sa osobom kojoj veruje.
Posebno je zabrinjavajuće kada se takav sadržaj koristi kao sredstvo osvete nakon raskida. Povređenost, ljubomora, bes ili želja da se bivši partner ponizi ne mogu biti opravdanje za objavljivanje njegovih najintimnijih trenutaka. Fotografija koja je nekada bila znak bliskosti tada postaje sredstvo pritiska, ponižavanja ili narušavanja nečijeg dostojanstva. Posledice mogu biti ozbiljne: strah od osude, narušeni odnosi, problemi na poslu, povlačenje iz društvenog života i dugotrajan osećaj nesigurnosti. Odgovornost za takvu zloupotrebu pripada osobi koja je sadržaj neovlašćeno podelila, a ne osobi koja je nekada verovala da je bezbedna.
Ni argument da je fotografija već postojala ili da je snimak napravljen dobrovoljno ne menja suštinu stvari. Postojanje sadržaja ne daje vlasniku telefona neograničeno pravo da njime raspolaže, a nekadašnja ljubav ne predstavlja trajnu dozvolu za korišćenje tuđe intime. Isto važi i za pokazivanje fotografija prijateljima, slanje u grupne razgovore ili čuvanje sadržaja uz pretnju da će biti objavljen. Činjenica da nešto nije postavljeno na javni profil ne znači da nije došlo do ozbiljnog narušavanja privatnosti. Etički gledano, granica je jasna: tuđa intimnost nije materijal za zabavu, dokazivanje, osvetu ili sticanje moći nad nekim.
Važno je znati i da takvo ponašanje može imati pravne posledice. U Srbiji neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje tuđih fotografija, filmova i drugih ličnih zapisa može, u zavisnosti od okolnosti, predstavljati krivično delo prema Krivičnom zakoniku, uključujući odredbe o neovlašćenom objavljivanju i prikazivanju tuđeg spisa, portreta i snimka. Mogu biti relevantne i druge pravne odredbe, u zavisnosti od načina pribavljanja i distribucije sadržaja, postojanja pretnji i drugih okolnosti. Zato nije ispravno tvrditi da je svaka situacija pravno identična, ali je jednako pogrešno pretpostaviti da je deljenje intimnog sadržaja dozvoljeno samo zato što je nastao uz pristanak. Ako se ovako nešto dogodi, važno je sačuvati dokaze i potražiti pravnu pomoć ili se obratiti nadležnim organima.
Foto: Unsplash.com
Odnos prema intimnim fotografijama mnogo govori o tome kako razumemo poverenje. Ljubav može da se završi, ljudi mogu da se razočaraju jedni u druge, a nekada i da postanu stranci, ali to nikome ne daje pravo da drugu osobu izloži poniženju. Zrela i odgovorna osoba zna da ono što joj je neko poverio nije sredstvo kojim može da raspolaže prema trenutnom raspoloženju. Privatnost ne zavisi od toga da li se i dalje volimo, već od poštovanja koje dugujemo drugom čoveku. Intimnost koja je nekada deljena u poverenju mora ostati zaštićena i onda kada veza više ne postoji.
Autor: S.Paunović
