Dolazak bebe često se opisuje kao najlepši trenutak u životu, ali stvarnost nije uvek ispunjena srećom, osmesima i nežnošću. Neke žene nakon porođaja osećaju tugu, prazninu, strah ili krivicu, iako su očekivale da će biti presrećne. O postporođajnoj depresiji važno je govoriti otvoreno, jer nijedna majka ne bi trebalo da prolazi kroz teškoće u tišini i uverenju da sa njom nešto nije u redu.
Od majki se često očekuje da odmah nakon porođaja budu ispunjene ljubavlju i zahvalnošću. Međutim, hormonske promene, iscrpljenost, nedostatak sna i velika životna promena mogu učiniti prve nedelje veoma zahtevnim. Prolazna tuga i emotivna osetljivost, poznate kao „baby blues“, česte su i uglavnom se povlače u roku od dve nedelje. Postporođajna depresija je ozbiljnija i može da traje duže, da se pojavi u prvim nedeljama ili mesecima nakon porođaja, pa i kasnije tokom prve godine. To nije dokaz da je žena loša majka, već znak da joj je potrebna podrška i, po potrebi, stručna pomoć.
Postporođajna depresija može da se ispolji kroz dugotrajnu tugu, gubitak interesovanja za stvari koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo, razdražljivost, snažan umor, teškoće sa koncentracijom i osećaj bezvrednosti. Neke majke imaju utisak da nisu dovoljno dobre, da sve rade pogrešno ili da ne mogu da se povežu sa bebom onako kako su zamišljale. Mogu se javiti i izražena anksioznost, strahovi i osećaj da ne mogu da se izbore sa svakodnevnim obavezama. Ovi simptomi nisu uvek vidljivi drugima, jer žena može da nastavi da brine o bebi i obavlja svakodnevne zadatke, dok se iznutra oseća potpuno iscrpljeno. Zato je važno da okolini ne bude jedino merilo majčinog stanja to koliko uspešno sve postiže.
Jedna od najvećih prepreka u prepoznavanju postporođajne depresije jeste strah od osude. Majka može da se stidi svojih osećanja, da misli da bi trebalo da bude srećna ili da se plaši da će je drugi smatrati nesposobnom. Društvena očekivanja da majčinstvo mora da bude ispunjeno bezuslovnom radošću dodatno otežavaju iskren razgovor. Međutim, ljubav prema detetu i depresija mogu da postoje istovremeno. Žena može duboko da voli svoju bebu, a da se ipak oseća tužno, preplavljeno ili emocionalno udaljeno. Takva osećanja nisu razlog za osudu, već poziv da joj se pruže razumevanje, pomoć i siguran prostor da kaže kako se zaista oseća.
Majci može da pomogne kada partner preuzme deo brige o bebi, kada ima priliku da se odmori i kada je neko sasluša bez umanjivanja njenih osećanja. Rečenice poput „treba samo da budeš srećna“ ili „sve majke prolaze kroz to“ mogu dodatno pojačati osećaj usamljenosti. Ako simptomi traju duže od dve nedelje, pogoršavaju se ili otežavaju svakodnevno funkcionisanje, važno je obratiti se lekaru, psihologu ili psihijatru. Postporođajna depresija se leči, a mogućnosti uključuju psihoterapiju, a kada je potrebno i lekove koje lekar bira u skladu sa individualnim stanjem, uzimajući u obzir i dojenje. Traženje pomoći nije neuspeh u majčinstvu, već važan korak ka oporavku.
Foto: Pixabay.com
Ako žena ima misli da povredi sebe ili bebu, oseća da gubi kontakt sa stvarnošću ili ima halucinacije i izrazitu zbunjenost, neophodna je hitna stručna pomoć. U takvoj situaciji ne treba ostajati sam niti čekati da simptomi prođu. I kada stanje nije hitno, prvi korak može biti jednostavan: reći partneru, članu porodice ili zdravstvenom radniku da je teško i da je potrebna pomoć. Majčinstvo ne mora da izgleda kao na fotografijama, a ljubav prema detetu ne podrazumeva da žena mora da bude dobro svakog dana. Ponekad je najvažnije što možemo da uradimo za majku da je ne pitamo samo kako je beba, već i kako je ona. Jer i majka zaslužuje negu, razumevanje i podršku — ne tek kada sve obaveze završi, već upravo onda kada joj je najteže.
Autor: S.Paunović
