„Gde ima za dvoje, ima i za troje“ — rečenica koju mnogi roditelji koriste kao argument, ali odluka o roditeljstvu ipak ne može da se donese po tuđem životnom receptu.
Postoje pitanja koja zvuče bezazleno dok ih ne čujete po ko zna koji put. „A kada ćete vi?“, „Šta čekate?“, „Nećete valjda zauvek sami?“ — a među najpoznatijim rečenicama je i ona izgovorena gotovo kao usputna opaska: „Dobro, a ko će vam sutra doneti čašu vode?“ Upravo takve rečenice često dolaze iz porodice, naročito od majki muškaraca, koje možda ne žele otvoreno da naređuju sinu i njegovoj partnerki šta bi trebalo da urade, ali svojim komentarima jasno stavljaju do znanja šta očekuju. Problem nastaje onda kada se roditeljstvo predstavlja kao obaveza prema starijoj generaciji, a ne kao lična odluka dvoje ljudi.
Jedan od čestih argumenata glasi: „I mi smo nekada imali malo, pa smo odgajili decu.“ I zaista, mnoge generacije roditelja podizale su decu u teškim finansijskim okolnostima, odricale se, improvizovale i uspevale da porodici obezbede ono najvažnije. Njihovo iskustvo zaslužuje poštovanje, ali ono ne mora automatski postati tuđi životni plan. To što je neko uspeo da se snađe sa manje novca ne znači da svaka druga osoba mora da prihvati isti nivo finansijske neizvesnosti. Danas se odluka o roditeljstvu donosi u drugačijim ekonomskim, društvenim i partnerskim okolnostima, a „može se nekako“ nije isto što i „mi to zaista želimo“.
Rečenica o čaši vode možda deluje kao šala ili izraz tradicionalnog shvatanja porodice, ali iza nje može da se krije mnogo ozbiljnija poruka: rodi dete da jednog dana ne budeš sam i da ima ko da brine o tebi. Međutim, dete nije osiguranje za starost. Ono nije došlo na svet da bi jednog dana vraćalo dug roditeljima kroz negu, novac ili svakodnevnu pomoć. Roditelj može da se nada bliskom odnosu sa svojim detetom u budućnosti, ali ne može da računa na njega kao na unapred obezbeđenu radnu snagu. Ljubav između generacija ne bi trebalo da počiva na principu „ja sam tebe podigao, ti ćeš mene kada ostarim“.
Par koji odluči da nema decu možda ima potpuno drugačije prioritete, zdravstvene, finansijske ili lične razloge, ili jednostavno ne oseća želju da postane roditelj. Nijedan od tih razloga ne mora da bude dovoljno dobar za širu porodicu — dovoljno je da bude stvaran ljudima koji donose odluku. Roditeljstvo podrazumeva decenije odgovornosti, a ne samo rođenje deteta. Zato bi bilo neobično očekivati da neko promeni tako veliku životnu odluku samo zato što će jednog dana ostati bez čaše vode. A možda baš i neće.
Foto: Pixabay.com
Majka koja kaže „ja sam odgajila dvoje, iako nisam imala dovoljno“ verovatno govori iz sopstvenog iskustva i možda čak želi da ohrabri sina i njegovu partnerku. Ali između ohrabrivanja i pritiska postoji velika razlika. Njena priča može biti inspirativna, ali nije dokaz da bi i drugi par trebalo da uradi isto. Jedna žena može da bude spremna da se odrekne komfora, druga ne želi takav život, a treća jednostavno ne želi decu. Sve tri odluke mogu postojati bez međusobnog poništavanja.
U porodicama se odluka o roditeljstvu često doživljava kao zajednička tema, iako posledice te odluke najdirektnije nose upravo partneri koji će dete podizati. Zato bi zdrav razgovor trebalo da počne pitanjem „Šta vi želite?“, a ne „Kako ćete kada ostarite?“. Dvoje odraslih ljudi mogu da izaberu život bez dece, baš kao što mogu da izaberu veliku porodicu. Jedno nije moralno superiornije od drugog. Ono što jeste važno jeste da dete, ako do njega dođe, bude željeno zbog života koji će mu roditelji pružiti — a ne zato što se od njega jednog dana očekuje da uzvrati uslugu i donese čašu vode.
Autor: S.Paunović
