Kad muškarac pogreši, to je simpatična greška. Kad žena pogreši, svi pitaju kako joj se to dogodilo.
Postoji jedna neobična privilegija u roditeljstvu o kojoj se mnogo manje govori nego o podeli poslova, mentalnom opterećenju i ravnopravnosti: privilegija da budeš početnik bez posledica. Muškarcu se neretko dozvoljava da u roditeljstvo uđe bez prethodnog znanja, pa čak i da svoje prve korake napravi uz osobu koja je roditelj postala u istom trenutku kada i on — svoju partnerku. Ona takođe prvi put drži njihovu bebu, prvi put bira veličinu pelena, prvi put sprema dete za vrtić i prvi put pokušava da shvati šta znači temperatura, osip, užina ili dnevna rutina. Ipak, nekako se očekuje da će ona znati, dok će on — naučiti.
Ta razlika postaje naročito vidljiva u svakodnevnim, naizgled banalnim situacijama. Ako tata detetu obuče majicu naopako, zaboravi rezervnu garderobu ili ponese pogrešnu užinu, reakcija često bude: „Dobro, muškarac je.“ Ako isto uradi majka, mnogo je veća šansa da će se pitanje pretvoriti u preispitivanje njene organizacije, pažnje ili posvećenosti. Muškarcu se greška često računa kao simpatičan dokaz da se trudi. Ženi se ista greška mnogo lakše pretvara u dokaz da nije dovoljno pažljiva.
Najzanimljiviji deo cele priče jeste što muškarci često ne dobijaju priliku samo da budu roditelji — dobijaju priliku da budu roditelji početnici. A žena, čim postane majka, kao da automatski dobija i dodatnu funkciju: instruktora. Kako se dete oblači. Šta treba poneti. Kada je vreme za spavanje. Gde stoje pelene. Koji je broj pedijatra. Šta dete ne sme da jede. Ona je istovremeno roditelj i osoba od koje se očekuje da drugom roditelju objasni kako se roditeljstvuje. Paradoks je očigledan: dvoje ljudi prvi put postaju roditelji, ali se samo od jednog očekuje da se ponaša kao da je već položio ispit.
I tu dolazimo do rečenice koja zvuči bezazleno, a zapravo mnogo govori: „Pa dobro, on je muškarac.“ Ona može da znači da je normalno da tata ne zna gde su čarape, ali ne i da je normalno da mama ne zna. Da je dovoljno da otac „pomaže“, dok se od majke očekuje da „brine“. Da je njegovo aktivno učešće bonus, a njena organizacija osnovna obaveza. Društvo se jeste promenilo i mnogi očevi danas jesu prisutniji, informisaniji i ravnopravnije uključeni nego ranije. Ali trag starog pravila i dalje postoji: od muškarca se očekuje da bude dobar otac, dok se od žene očekuje da bude dobra majka — a ta dva standarda nisu uvek ista.
Foto: Pixabay.com
Možda je zato vreme da prestanemo da govorimo o tome da li tata pomaže mami i počnemo da govorimo o tome da oboje roditeljuju. Niko se ne rađa sa znanjem kako se odgaja dete, ali nisu svi jednako ohrabreni da priznaju da ne znaju. Otac ne bi trebalo da bude oslobođen odgovornosti zato što je nešto uradio prvi put, baš kao što majka ne bi trebalo da bude osuđena zato što je i ona nešto uradila prvi put. Roditeljstvo nije oblast u kojoj jedan roditelj dobija pravo na grešku, a drugi obavezu da zna. Ako već učimo zajedno, onda bi možda najpoštenije bilo da oboje budu učenici — i oboje roditelji.
Autor: S.Paunović
