Ako vas umiruje zagrljaj plišanog medveda, nema razloga da ga se odreknete - potreba za dodirom, sigurnošću i utehom ne nestaje onog trenutka kada postanemo odrasli.
Plišani meda na krevetu odrasle osobe nekome može izgledati kao ostatak detinjstva, ali psihologija ljudskog ponašanja govori mnogo drugačiju priču. Dodir, pritisak i osećaj mekoće mogu doprineti subjektivnom osećaju sigurnosti i smirenosti, posebno u trenucima stresa, usamljenosti ili preopterećenosti. Kada osoba zagrli predmet koji joj je poznat i prijatan, pažnja se može preusmeriti sa uznemirujućih misli na neposredan telesni osećaj. Drugim rečima, plišana igračka nije čarobni lek za nervni sistem, ali može biti jednostavan i lični ritual kojim čovek sebi poručuje: „Sada sam bezbedan, mogu malo da usporim.“
Važna je i činjenica da odrasli ljudi svakodnevno koriste čitav niz predmeta kako bi regulisali emocije, samo što neke od njih društvo smatra prihvatljivijim. Nekome pomaže omiljeni džemper, nekome miris parfema, šolja čaja, muzika, ćebe ili predmet koji je dobio od drage osobe. Plišana igračka funkcioniše na sličan način: ona može postati predmet utehe, odnosno nešto poznato što povezujemo sa prijatnim iskustvima i osećajem sigurnosti. Zato nije presudno koliko godina imamo, već kakvu funkciju određeni predmet ima u našem životu.
Postoji još jedan zanimljiv element — rutina. Ako neko svake večeri uzme svoju plišanu igračku dok čita, gleda seriju ili pokušava da zaspi, vremenom se razvija snažna asocijacija između tog predmeta i trenutka odmora. Mozak voli predvidivost, naročito kada smo pod stresom. Poznat predmet može postati deo rituala koji označava prelazak iz „moram“ u „sada mogu da se opustim“. Zbog toga plišana igračka nekim odraslim osobama može biti korisna i kao deo večernje rutine, posebno kada im je potrebno nešto što će ih podsetiti da uspore.
A šta je sa čuvenim pitanjem: „Zar nisi malo prestar/a za to?“ Možda je vreme da ga zamenimo boljim pitanjem: „Da li ti to prija i da li ti pomaže?“ Odraslost ne znači da čovek mora da odbaci sve predmete koji ga podsećaju na nežnost, sigurnost ili bezbrižnost. Naprotiv, sposobnost da prepoznamo šta nam prija i da sebi dozvolimo utehu može biti sasvim zdrava stvar. Stigma nastaje kada određene oblike nežnosti automatski proglašavamo nezrelim samo zato što ih povezujemo sa decom.
Foto: Pixabay.com
Naravno, plišana igračka nije zamena za stručnu pomoć kada osoba ima ozbiljne ili dugotrajne probleme sa anksioznošću, snom ili raspoloženjem. Ali ako odraslom čoveku njegov meda, zeka ili plišani pas donosi mir posle napornog dana — zašto bi to bilo nešto zbog čega treba da se stidi? Ponekad je upravo najjednostavniji oblik utehe onaj koji nam najlakše kaže da ne moramo baš svaki trenutak života da budemo jaki. Neke stvari ne moraju biti ozbiljne da bi bile važne.
Autor: S.Paunović
