Majka ga voli najviše na svetu — i baš zato ponekad ne vidi da ga ljubav kojom ga štiti ne priprema za život u kojem neće svi gledati kroz njene oči.
Na Balkanu postoji jedna posebna kategorija muškarca: „mamin sin“. I sama ta sintagma često zvuči podrugljivo, kao da je problem u tome što je muškarac blizak sa svojom majkom. A nije. Nema ničeg lošeg u muškarcu koji voli majku, poštuje je, čuje njen savet i ima sa njom blizak odnos. Naprotiv, odnos muškarca prema majci može mnogo da govori o njegovoj sposobnosti da bude nežan, zahvalan i brižan. Problem nastaje tek kada ljubav preraste u idealizaciju, kada majka svog sina ne samo da voli, već počne da ga posmatra kao nekoga ko je gotovo uvek u pravu, nekoga kome se mnogo toga prašta i čiji se postupci unapred objašnjavaju najboljim mogućim namerama.
U nekim porodicama ta razlika posebno postaje vidljiva između sina i ćerke. Sin češće dobija poruku da je poseban. Da je lep. Pametan. Sposoban. „Momak za desetku.“ I lepo je kada majka veruje u svoje dete. Ali postoji razlika između toga da detetu izgradite zdravo samopouzdanje i toga da ga ubedite da je njegova vrednost toliko velika da bi drugi trebalo da se prilagođavaju njemu. Jer svet van majčinog zagrljaja nema obavezu da ga posmatra tim očima.
Foto: Pixabay.com
Možda je najvažnija stvar koju roditelj može da pruži detetu upravo sposobnost da čuje: „Volim te, ali ovo što si uradio nije u redu.“ Mamin sin koji je odrastao uz često odobravanje može teško da razume tu rečenicu kada je prvi put čuje od partnerke. Ako majka opravdava njegove propuste, partnerka koja kaže da je povredio može mu delovati kao teška, zahtevna ili nezahvalna. Ako je kod kuće naučio da se njegovo raspoloženje osluškuje, možda će očekivati isto i od žene. Ako je navikao da se oko njega stvari rešavaju, može teško razumeti zašto partnerka ne želi da bude još jedna osoba koja će organizovati njegov život. I tada problem nije u tome što je on nužno loš čovek. Problem je što nikada nije imao dovoljno razloga da nauči da bude bolji.
Tu majčina najbolja namera može da napravi štetu koju je kasnije veoma teško ispraviti. Ona možda samo želi da mu bude lepo. Želi da jede, da odmori, da ne pati. Želi da zna da je njen sin poseban, jer ga je rodila, odgajila i gledala kako raste. Možda je upravo zato spremna da pređe preko njegovih grešaka mnogo lakše nego preko grešaka drugih. Ali svet ne funkcioniše tako. Partnerka neće voleti njegov potencijal umesto njega zauvek. Neće mu zauvek tolerisati neodgovornost samo zato što je „on takav“. I neće nužno ostati tamo gde se od nje očekuje da ga razume, smiruje i prilagođava mu se, dok on nema potrebu da uradi isto.
Zato prava majčina ljubav nije ona koja sinu govori da je najbolji, šta god uradio. Prava ljubav je ona koja mu daje dovoljno sigurnosti da može da čuje i ono što mu se ne dopada. Koja ga ne ponižava zbog greške, ali ga ni ne oslobađa odgovornosti za nju. Koja ga ne uči da je muško zato što mu se više prašta, već da je čovek koji treba da zna da voli, poštuje, radi, brine i preuzme odgovornost. Jer jednog dana taj mali dečak neće biti samo nečiji sin. Biće nečiji muž, partner, otac, prijatelj i kolega. A žene koje ga budu volele neće imati majčinsku obavezu da u njemu vide samo ono najbolje. One će želeti muškarca koji je sposoban da vidi i najbolje i najteže delove sebe — i da, kada treba, nešto promeni. Najveća usluga koju majka može da učini svom sinu možda zato nije da mu ceo život govori koliko je poseban, već da ga dovoljno voli da ga pripremi za svet u kojem će morati da bude i odgovoran, empatičan i spreman da se prilagodi drugom čoveku.
Autor: S.Paunović
