Gledamo storije, pratimo lajkove i tražimo skrivene znakove: Ponekad ne želimo bivšeg nazad, već samo želimo da znamo da nas još nije preboleo.
Raskid bi, logično, trebalo da označi kraj odnosa, ali ne mora da označi kraj psihološke veze sa tuđim mišljenjem o nama. Zato ljudi nakon raskida često rade stvari koje ni sami ne umeju potpuno da objasne: proveravaju kada je bivši bio online, gledaju njegove storije, primećuju ko mu ostavlja lajkove, analiziraju pesmu koju je objavio ili preko zajedničkih prijatelja pokušavaju da saznaju da li je srećan. Paradoks je u tome što osoba možda uopšte ne želi da obnovi vezu. Ono što želi jeste odgovor na mnogo suptilnije pitanje: „Da li sam mu još uvek važna?“
U toj potrebi postoji nešto mnogo dublje od obične radoznalosti. Kada nas neko voli, njegova pažnja postaje deo slike koju imamo o sebi: poželjan sam, zanimljiva sam, vredim, nekome sam poseban. Raskid tu potvrdu naglo prekida i ostavlja neprijatnu prazninu. Zato saznanje da bivši i dalje gleda naše objave, raspituje se za nas ili nije pronašao novu partnerku može delovati kao mala emocionalna pobeda. Ne vraća nam osobu, ali nam na trenutak vraća osećaj sopstvene vrednosti.
Posebno je zanimljivo što društvene mreže omogućavaju da ta potreba traje mnogo duže nego ranije. Nekada je raskid značio da osobu jednostavno ne viđate. Danas je bivši praktično stalno prisutan: njegov novi profil, fotografije, putovanja, društvo, komentari i promene raspoloženja dostupni su na nekoliko dodira. Tako nastaje svojevrsna digitalna detektivska igra u kojoj svaki detalj može dobiti značenje. „Zašto je lajkovao baš ovu fotografiju?“ „Zašto je pogledao moj stori?“ „Zašto je obrisao našu zajedničku sliku tek sada?“ Problem je što većina tih signala nema jednoznačno značenje, ali zaljubljeni ili povređeni mozak ne voli praznine — on ih popunjava pričama.
Još komplikovanija situacija nastaje kada bivši zaista pokazuje interesovanje. Tada se pojavljuje pitanje koje mnogi ne žele sebi da priznaju: „Ako me još želi, zašto mi je to toliko važno?“ Ponekad odgovor nije ljubav, već ego. Želimo da znamo da smo ostavili trag, da druga osoba nije jednostavno nastavila dalje i da ono što smo imali nije bilo lako zamenljivo. To je ljudska potreba za značajem. Ali postoji zamka: ako nam tuđa patnja ili nostalgija postanu dokaz da vredimo, ostajemo emocionalno vezani za osobu od koje smo formalno već otišli.
Foto: Unsplash.com
Najzdraviji trenutak dolazi onda kada prestanemo da tražimo odgovor na pitanje „Da li me još želi?“ i počnemo da postavljamo mnogo važnije pitanje: „Zašto mi je potrebno da me želi neko koga više ne biram?“ To ne znači da je svaka misao o bivšem znak opsesije niti da je radoznalost nenormalna. Posle značajne veze sasvim je prirodno pitati se šta druga osoba oseća. Ali ako naše raspoloženje zavisi od toga da li je bivši pogledao stori, ako nam njegov novi partner ruši samopouzdanje ili ako potajno objavljujemo stvari samo da bismo izazvali njegovu reakciju, veza možda jeste završena — ali potreba za njegovom potvrdom još nije.
Autor: S.Paunović
