Zašto neki ljudi stalno moraju da budu poželjni, čak i kada su već u vezi?
Intrigue addiction, odnosno zavisnost od intrige, nije formalna dijagnoza, ali se taj izraz koristi za opisivanje obrasca ponašanja u kojem osoba postaje gotovo zavisna od uzbuđenja koje donose flert, osvajanje, neizvesnost, seksualna tenzija i tuđa pažnja. U kontekstu problematičnih obrazaca vezanih za seks i ljubavne odnose, nije presudno samo koliko partnera neko ima, već koliko mu je potrebno neprestano „odmeravanje terena“ — pogled, poruka, dopisivanje, kompliment ili osećaj da je nekoga privukao.
Ono što ovaj obrazac čini posebno zanimljivim jeste činjenica da predmet zavisnosti često nije konkretna osoba, već osećaj koji nastaje dok pokušavamo da je osvojimo. Neizvesnost da li ćemo dobiti odgovor, iščekivanje poruke, seksualna hemija i potvrda sopstvene privlačnosti mogu da proizvedu snažan osećaj nagrade. Zato neko može iskreno voleti partnera, a ipak stalno tražiti spoljašnju validaciju. Problem nastaje kada flert prestane da bude spontana društvena igra i postane unutrašnja potreba: „Moram da znam da sam još uvek poželjan.“
Kod ovakvog ponašanja često postoji svojevrsna trka između samopouzdanja i nesigurnosti. Osoba može delovati izuzetno samouvereno, imati mnogo udvarača i ostavljati utisak nekoga ko „može da bira“, ali upravo stalna potreba da bude birana može govoriti o suprotnom. Svaki novi kompliment nakratko potvrđuje vrednost, ali efekat brzo prolazi. Tada je potreban novi kontakt, novi flert ili nova osoba. U tom smislu, pažnja funkcioniše poput emocionalnog pojačivača: kratko smiruje unutrašnju sumnju, ali je ne rešava.
Alarm se pali kada osoba više ne uspeva da kontroliše ponašanje, kada nastavlja iako zna da ugrožava vezu, kada skriva dopisivanja i kontakte, kada joj je svakodnevno potrebno potvrđivanje ili kada oseća prazninu i nemir čim nema akcije. Tada pitanje više nije „Koliko ljudi mi se dopada?“, već „Zašto mi je toliko teško da budem miran kada me niko ne osvaja?“
Foto: Pixabay.com
I upravo tu se krije najzanimljiviji paradoks intrigue addiction: osoba može juriti ljubav, a zapravo bežati od intimnosti. Prava bliskost podrazumeva ranjivost, stabilnost, dosadu koja je ponekad normalan deo odnosa i spremnost da budemo viđeni bez stalnog dokazivanja. Intriga, nasuprot tome, omogućava da čovek neprestano ostane u fazi „možda“ — dovoljno blizu da oseti uzbuđenje, a dovoljno daleko da ne mora potpuno da se prepusti. Zato se iza kompulzivnog flertovanja ponekad ne nalazi višak seksualnosti, već nemogućnost da se sopstvena vrednost oseti bez tuđeg pogleda.
Autor: S.Paunović
