Hiljade pratilaca, stotine kontakata i pune liste poruka ne znače mnogo kada dođe trenutak da nekome iskreno kažemo: „Nije mi dobro“.
Čudno je vreme u kojem živimo: gotovo svako je na nekoliko dodira ekrana udaljen od stotina ljudi, a ipak sve više njih ima osećaj da nema kome da se obrati kada život postane težak. Telefoni su nam puni imena, društvene mreže pune lica, a razgovori se svakodnevno nižu u desetinama prozora. Ipak, između „Šta radiš?“ i „Moramo nekad na kafu“ često nema stvarne bliskosti. Imamo kontakte, ali nemamo nužno odnose. Imamo publiku, ali nemamo uvek nekoga kome možemo da pokažemo ono što ne objavljujemo.
Foto: Pixabay.com
Savremena usamljenost zato više ne izgleda kao čovek koji sedi sam u praznoj sobi. Ona može da izgleda kao osoba koja svakog dana razgovara sa ljudima, izlazi, radi, putuje i objavljuje fotografije, a ipak u sebi nosi osećaj da bi, kada bi joj zaista zatrebala pomoć, nastala neprijatna tišina. Problem nije samo u tome što nemamo dovoljno ljudi oko sebe, već što smo sve manje spremni da budemo ranjivi pred njima. Lakše je napisati „sve super“ nego priznati da nije. Lakše je poslati srce na nečiju objavu nego sesti pored te osobe i pitati je kako je zaista.
Posebno je zanimljivo što smo istovremeno postali veoma osetljivi na sopstvene granice. Učimo da kažemo „ne“, da čuvamo svoje vreme, da prepoznajemo odnose koji nas iscrpljuju i da se udaljimo od ljudi koji nam ne prijaju. Sve je to važno. Ali negde između zdrave distance i potpune emocionalne samodovoljnosti počela je da nestaje jedna jednostavna stvar — potreba za drugim čovekom. Bliskost podrazumeva i neprijatne razgovore, strpljenje, praštanje, kompromis i ostajanje onda kada odnos više nije savršen. Ako od svakog odnosa očekujemo da nam bude lagan, možda ne štitimo svoje granice koliko štitimo sebe od stvarne bliskosti.
Zato možda nije najvažnije pitanje koliko ljudi imamo u životu, već koliko njih poznaje našu stvarnu verziju. Ko zna kada smo zabrinuti iako kažemo da smo dobro? Ko može da primeti da nam se glas promenio? Kome možemo da se pojavimo na vratima bez najave, bez posebnog razloga i bez potrebe da izgledamo sređeno, uspešno i raspoloženo? Takvi odnosi ne nastaju preko noći i ne mere se brojem zajedničkih fotografija. Oni se grade sitnicama koje se ne vide na društvenim mrežama — pozivom kada nema posebnog povoda, ćutanjem koje nije neprijatno i spremnošću da nekoga saslušamo čak i kada nemamo rešenje.
Možda je upravo zato najbitnija stvar danas postalo nešto što ne može da se kupi, lajkuje niti izmeri brojem pratilaca: čovek kojem možemo da kažemo „nije mi dobro“, a da ne moramo odmah da objašnjavamo zašto. Neko kome možemo da pozvonimo na vrata bez straha da smetamo. Neko ko neće pitati kakvu korist ima od našeg problema, niti će našu slabost pretvoriti u sadržaj za tuđi život. U vremenu u kojem smo svima dostupni, prava bliskost možda počinje upravo tamo gde prestaje potreba da budemo dostupni svima.
Autor: S.Paunović
