ZAŠTO NAS NEKADA NAJVIŠE PRIVLAČI OSOBA PORED KOJE NE MOŽEMO DA SE OPUSTIMO? Možda nije hemija, već nešto sasvim drugo!

Postoji posebna vrsta privlačnosti koja nas potpuno obuzme — stalno mislimo na osobu, proveravamo telefon, analiziramo poruke i pitamo se šta joj se vrti po glavi. Ne možemo da se opustimo, ali upravo zbog toga imamo utisak da je osećaj neverovatno snažan. Problem je što intenzitet nije isto što i bliskost. Kada ne znamo na čemu smo, mozak dobija mnogo manje sigurnosti nego što mu je potrebno, pa počinje da traži odgovore. Jedan topao pogled postaje dokaz da ipak postoji nešto između nas, jedna hladna poruka pokreće sumnju, a svaki sledeći susret dobija ogromnu emocionalnu težinu. Tako neizvesnost može da proizvede osećaj koji liči na veliku zaljubljenost — iako se zapravo još uvek nismo dovoljno ni upoznali.

Zanimljivo je da telo ponekad ne pravi veliku razliku između uzbuđenja i anksioznosti. Ubrzano srce, nervoza, iščekivanje, nemir i stalna usmerenost na drugu osobu mogu se doživeti kao „hemija“. Zato neko može reći: „Nikada me niko nije ovako pomerio“, a da istovremeno ne može normalno da spava jer ne zna da li će mu se osoba javiti. Naravno, fizička uzbuđenost jeste deo privlačnosti, ali sama po sebi ne govori da je odnos dobar za nas. Ponekad smo najviše okupirani upravo onim što nam ne pruža dovoljno sigurnosti. I što smo više uznemireni, to nam osoba može delovati važnijom.

Posebno snažna može biti privlačnost prema osobi čija je pažnja nepredvidiva. Jednog dana je nežna i zainteresovana, drugog udaljena; čas imamo osećaj da smo joj veoma važni, a zatim počinjemo da se pitamo da li smo sve umislili. Takva dinamika može da nas navede da još više tražimo potvrdu. Kada je dobijemo, osećamo ogromno olakšanje — i upravo zato taj trenutak može delovati kao nešto spektakularno. Ali olakšanje nije isto što i ljubav. Ako nam je potrebno da osoba prvo izazove našu nesigurnost, a zatim je umiri, možemo početi da mešamo emocionalni rolerkoster sa strašću.

Zdrava privlačnost, s druge strane, ne mora da bude dosadna samo zato što je mirna. Postoji velika razlika između osobe koja nam nije zanimljiva i osobe pored koje ne moramo stalno da se pitamo da li smo dovoljno dobri, dovoljno zanimljivi ili dovoljno poželjni. Kada znamo da smo prihvaćeni, nervni sistem dobija prostor da se smiri, a tada možemo da vidimo drugu osobu realnije. Ne moramo da analiziramo svaku poruku, tražimo skrivena značenja i dokazujemo sopstvenu vrednost. Privlačnost može da postoji uz sigurnost. Štaviše, za mnoge ljude upravo sigurnost prvi put omogućava da otkriju koliko intimnost može biti duboka kada nema stalnog straha od gubitka.

Zato sledeći put kada pomislimo „nikada me niko nije ovako privlačio“, možda vredi postaviti jedno mnogo važnije pitanje: „Kako se osećam kada sam pored ove osobe?“ Ako odgovor glasi: uzbuđeno, ali i stalno napeto; srećno, ali opsednuto time kada će se javiti; zaljubljeno, ali nesigurno u sopstvenu vrednost — možda ne treba odmah zaključiti da je to sudbinska hemija. Ponekad nas ne privlači samo osoba, već i potraga za njenom potvrdom. Prava bliskost ne mora da proizvodi konstantnu neizvesnost da bi bila uzbudljiva. I možda je jedan od najzrelijih oblika ljubavi upravo onaj u kojem srce i dalje ubrza — ali nema potrebe da se istovremeno pitamo da li će nas druga osoba sutra izabrati.

Autor: S.Paunović