Nije isto imati 25 i 45, i 45 i 65.
Kada govorimo o razlici u godinama među odraslim partnerima, broj sam po sebi ne govori mnogo o kvalitetu odnosa. Deset godina razlike nekome neće predstavljati nikakav problem, dok će drugom paru i pet godina doneti potpuno različite životne potrebe. Mnogo je važnije u kojoj se životnoj fazi partneri nalaze, koliko su samostalni i da li imaju približno kompatibilne planove. Zato nije korisno tražiti magičnu granicu nakon koje je veza čudna. Mnogo je korisnije pitati šta ta razlika u praksi donosi svakodnevnom životu.
Za dvoje odraslih ljudi, razlika od nekoliko godina, pa i desetak godina, često je praktično vrlo lako uklopiva ako dele slične vrednosti i planove. Partneri mogu biti u različitim godinama, a da žele isto: brak ili život bez braka, decu ili život bez dece, putovanja, karijeru, mirniji život ili potpuno drugačiji ritam. Čak i veća razlika može funkcionisati ako nema velikog nesklada u očekivanjima. Problem počinje kada godine nisu samo broj, već donose potpuno različite prioritete.
Zamislite par kod kojeg je jedan partner u ranim tridesetim, želi decu i gradi karijeru, dok je drugi u kasnim četrdesetim i već je prošao fazu roditeljstva i želi mirniji život. Nije nemoguće da takav odnos uspe, ali zahteva vrlo otvoren razgovor. Isto važi za novac, stanovanje, energiju, društveni život, seksualne potrebe, zdravlje i brigu o roditeljima. Velika razlika u godinama postaje praktičan problem onda kada partneri počnu da shvataju da ne žele isti život u isto vreme.
Crvena zastavica nije „on je 15 godina stariji“ ili „ona je 12 godina mlađa“. Mnogo su važniji konkretni obrasci ponašanja. Alarm treba da se upali ako stariji partner koristi iskustvo, novac ili društveni položaj da kontroliše mlađeg; ako mlađeg partnera tretira kao dete koje treba da vaspitava; ako postoji finansijska zavisnost koja onemogućava slobodu; ako se mišljenje jednog partnera automatski smatra vrednijim samo zato što je stariji. Isto tako, nije zdrav odnos u kojem mlađi partner stalno mora da dokazuje svoju zrelost samo zato što je sa starijom osobom.
Kod vrlo velikih razlika najvažnije je pogledati odnos moći. Dvoje ljudi mogu biti duboko kompatibilni i sa 20 ili 25 godina razlike, ali takva veza zahteva više pažnje prema pitanjima koja drugi parovi možda mogu da odlože: zdravlje i starenje, penzija, deca, finansije, seksualnost, nega partnera u kasnijim godinama i pitanje šta se događa ako jedan partner mnogo ranije izgubi sposobnost da živi istim tempom. Ako se o tim temama otvoreno razgovara i nijedna osoba nema kontrolu nad drugom, sama razlika nije dovoljan razlog za osudu.
Foto: Pixabay.com
Ne postoji univerzalna formula koja kaže da je razlika od pet, deset ili petnaest godina normalna, a sve preko toga problem. Za odrasle osobe mnogo je korisnije posmatrati jednakost, slobodu, kompatibilnost i zajedničku budućnost. Ako možete slobodno da razgovarate o novcu, deci, seksu, zdravlju, karijeri i starenju, ako niko nikoga ne kontroliše i ako se oboje osećate kao ravnopravni partneri — broj na ličnoj karti postaje mnogo manje važan. Ali ako godine jednom partneru daju moć da drugom određuje šta sme, kako treba da živi ili koliko vredi, onda problem nije u razlici u godinama. Problem je u neravnopravnosti.
Autor: S.Paunović
