Neke tuge ne nestaju — samo naučimo da živimo sa njima.
Postoje gubici posle kojih se čovek spolja vrati svom životu, a iznutra više nikada nije potpuno isti. Partner odlazi na posao, završava obaveze, smeje se, planira budućnost i deluje funkcionalno, ali u njemu postoji mesto koje je ostalo bolno nakon smrti roditelja. Prošlo je nekoliko meseci, možda i godina, a tuga je i dalje tu. To ne znači nužno da osoba ne ume da preboli. Gubitak bliske osobe ili osoba nije nešto što se završava određenog datuma. Cilj žalovanja često nije da bol nestane, već da čovek nauči da nastavi život noseći činjenicu da voljene osobe više nema.
Upravo zato što partner funkcioniše, druga strana može početi da očekuje da je najgore prošlo. Ali sposobnost da se ustane, radi, izlazi i razgovara ne govori mnogo o tome šta se događa iznutra. Tuga može da se pojavi u sasvim običnim trenucima — tokom praznika, na rođendan, kada se čuje pesma, kada neko izgovori određenu rečenicu ili kada partner poželi da roditelju ispriča nešto važno, pa se seti da to više ne može. Nekada se bol ne vidi kao plač, već kao povlačenje, umor, razdražljivost ili tišina.
Najveća pomoć često nije pronalaženje savršenih reči. To je spremnost da budete tu i kada ne možete ništa da popravite. „Tu sam“, „Možeš da mi pričaš o njemu/njoj kad god želiš“ ili jednostavno zagrljaj mogu značiti više od pokušaja da se tuga ubrza. Ne treba insistirati da partner govori kada nije spreman, ali ne treba ni izbegavati temu roditelja iz straha da ćete ga rastužiti. Ponekad je upravo mogućnost da se o preminuloj osobi govori bez nelagode ono što čoveku daje osećaj da njen život nije nestao iz razgovora samo zato što je ona umrla.
Partneru treba dozvoliti tugu, ali ne treba dozvoliti da tuga postane jedina emocija koju vaš odnos poznaje. I dalje treba da postoji smeh, seks, putovanje, večera, planiranje odmora, glupiranje, izlazak sa prijateljima i razgovori koji nemaju nikakve veze sa gubitkom. Nije izdaja preminule osobe ako se nasmejete. Nije neosetljivo želeti zajednički život. Pomaganje partneru da ponovo pronađe zadovoljstvo u svakodnevici može biti jedan od najlepših oblika podrške. Važno je samo da se ne pravi pritisak da mora „da bude kao pre“.
Foto: Pexels
Posle velikog gubitka čovek se često promeni. Neke stvari postanu važnije, neke manje važne, a odnos prema vremenu, porodici i budućnosti može se potpuno promeniti. Partner koji pokušava da pomogne ne treba stalno da čeka da se onaj stari vrati. Umesto toga, može da pita: „Kako si danas?“ i da prihvati da odgovor nije uvek isti. Istovremeno, ako tuga postane toliko intenzivna ili dugotrajna da ozbiljno narušava svakodnevno funkcionisanje, odnose ili sposobnost da osoba oseća bilo kakvu radost, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može biti dragocen. Traženje pomoći nije znak da je neko slab — ponekad je to način da se bol ne pretvori u životnu presudu.
Ljubav prema osobi koja tuguje ne znači da moramo pronaći način da joj oduzmemo bol. Nekada je najdublja podrška upravo poruka: „Ne moraš da budeš dobro da bih bio/bila uz tebe.“ Ali uz nju treba da postoji i druga: „I dalje želim da sa tobom živim, smejem se, pravim planove i gradim naš život.“ Tuga može zauvek ostaviti trag, ali ne mora zauvek zauzeti čitav prostor. Može postati deo osobe koju volimo, a ne granica preko koje naš odnos više ne može da pređe.
Autor: S.Paunović
