Ima partnerovu pažnju, nežnost, dostupnost i sigurnost, ali kada treba definisati odnos — odjednom „nije spreman“ za emocije.
Postoji odnos koji je mnogima danas poznat pod nazivom situationship — dovoljno ste bliski da se ponašate kao par, ali nikada zapravo niste postali par. Čujete se svakog dana, provodite vreme zajedno, postoji nežnost, intimnost, ljubomora, podrška, možda čak i planovi koji liče na planove partnera. Jedna osoba se ponaša kao da je u vezi, dok druga insistira na tome da „ne želi etikete“. Problem nastaje onda kada osoba koja ne želi vezu ipak želi gotovo sve ono što veza pruža.
Nije problem u tome što neko ne želi ozbiljnu vezu. Svako ima pravo da želi drugačiji oblik odnosa ili da jednostavno nije spreman za emotivno vezivanje. Problem nastaje kada se ta sloboda traži samo za jednu stranu. Jedan partner želi da bude potpuno slobodan, ali očekuje pažnju, dostupnost, nežnost, seks, emocionalnu podršku i osećaj sigurnosti koji inače dolaze sa partnerskim odnosom. Drugim rečima: ne želi obavezu, ali želi privilegije obaveze.
Razlozi mogu biti različiti. Neko se zaista plaši vezivanja, neko iza sebe ima loše iskustvo, neko uživa u slobodi i ne želi odgovornost koju ozbiljan odnos nosi. A nekima jednostavno odgovara postojeća situacija: dobijaju bliskost bez rizika koji nosi prava emotivna veza. Dok god druga osoba pristaje na takav odnos, nema potrebe da se bilo šta menja. Zato rečenica „nisam spreman za vezu“ ponekad zaista znači upravo to — nisam spreman za vezu. Ali ponekad znači i: „Spreman sam za odnos koji meni odgovara, sve dok od mene ne tražiš ono što ti treba.“
Situationship može biti potpuno prihvatljiv ako oboje žele isto. Problem nastaje kada jedna osoba pristaje na nedefinisan odnos u nadi da će se on jednog dana pretvoriti u vezu. Tada svaki lep trenutak postaje „dokaz“ da druga osoba ipak ima dublja osećanja, a svako udaljavanje se opravdava strahom od vezivanja. Vremenom nastaje iscrpljujuća igra u kojoj jedna osoba daje više, čeka više i nada se više. Nije problem u tome što odnos nema etiketu — problem je što dve osobe od njega očekuju potpuno različite stvari.
Foto: Unsplash.com
Ako vam neko govori da ne želi vezu, najpametnije je da mu poverujete. Ne zato što se ljudi nikada ne predomisle, već zato što nije fer graditi svoj emotivni život oko nade da će se neko promeniti. Ako vam istovremeno daje pažnju, ponaša se posesivno kada upoznate nekoga drugog, traži vašu bliskost i ponaša se kao partner, ali se povlači čim se pomene ozbiljan odnos — to nije nešto što treba da dešifrujete do beskraja. To je odnos koji vam pokazuje svoje granice.
Kada shvatimo da druga osoba ne želi ono što mi želimo, fokus često prebacujemo na nju: kako da je osvojimo, kako da se povučemo da bi nas poželela, kako da joj nedostajemo, kako da je ubedimo da se otvori. A mnogo zdravije pitanje glasi: šta meni treba i da li ovo što dobijam odgovara tome? Ako želite stabilnost, ekskluzivnost i emocionalnu sigurnost, a druga osoba želi slobodu i odnos bez obaveza, niko od vas nije nužno kriv. Jednostavno želite različite stvari.
Kada jedna osoba živi odnos kao vezu, dok druga uživa u svim njenim prednostima bez želje da preuzme odgovornost koju veza nosi, vrlo lako nastaje emotivna neravnoteža. Ljubav ne bi trebalo da bude pregovaranje oko minimuma pažnje. Ako neko želi da bude sa vama, ali ne želi da vas izabere, važno je da se zapitate koliko dugo želite da budete „skoro partner“ osobi kojoj ste vi već dali mesto pravog partnera.
Autor: S.Paunović
