Da li je pričanje sa samim sobom znak genijalnosti ili bolesti?

Šta kaže nauka?

Psiholozi i istraživači ovu pojavu dele u nekoliko kategorija:

Spoljašnji govor sa samim sobom (glasno razmišljanje): Često se javlja kada se suočavamo sa teškim zadatkom, tražimo izgubljeni predmet, rešavamo složen problem ili pokušavamo da organizujemo misli. Glasno izgovaranje pomaže mozgu da usmeri pažnju i smanji kognitivno opterećenje.

Unutrašnji monolog: Gotovo svi ljudi vode unutrašnji dijalog u glavi. Kod nekih ljudi on prelazi u šapat ili glasan govor, posebno kada su pod stresom, umorni ili duboko fokusirani.

Da li su to genijalci ili bolesni?

Odraz visoke inteligencije i fokusa: Brojna istraživanja pokazuju da glasno razmišljanje pomaže u boljoj kontroli impulsa, planiranju i pamćenju. Mnogi vrhunski naučnici, sportisti i umetnici otvoreno govore da razgovaraju sami sa sobom kako bi rešili kompleksne probleme. To nije automatski dokaz genijalnosti, ali jeste pokazatelj aktivnog i angažovanog mozga.

Kada to nije bolest, već navika: Deca često razgovaraju sama sa sobom tokom igre (tzv. privatni govor) kako bi savladala pravila i svet oko sebe. Mnogi odrasli zadrže ovu naviku jer im pomaže da se lakše izbore sa samoćom, anksioznošću ili manjkom motivacije.

Kada može biti znak problema? Pričanje sa samim sobom postaje razlog za zabrinutost isključivo ukoliko je praćeno drugim simptomima – na primer, ako osoba vodi glasne razgovore sa nekim ko nije prisutan, reaguje na halucinacije (glasove koje samo ona čuje) ili gubi kontakt sa stvarnošću. U takvim situacijama reč je o psihofizičkim smetnjama koje zahtevaju stručnu pomoć.

Ukoliko neko s vremena na vreme prokomentariše nešto naglas u praznoj sobi ili prelistava obaveze razgovarajući sa sobom, reč je o potpuno bezopasnoj i prirodnoj metodi kojom mozak lakše procesuira informacije.

Autor: D.S.