Između lojalnosti, straha i poricanja – zašto glas razuma često postane krivac.
Situacija je neprijatna, ali češća nego što mislimo: partner bliske prijateljice uputi neprimeren, sugestivan ili otvoreno seksualan komentar – a kada odlučite da joj to iskreno kažete, ona se naljuti. Ne samo da negira, već vas optuži da umišljate, provocirate ili pokušavate da joj uništite vezu. Kako je moguće da istina izazove bes prema onome ko je izgovara?
Psihološki, ovde često na scenu stupa mehanizam poricanja. Suočavanje sa činjenicom da osoba koju voli i kojoj veruje pokazuje nepoštovanje – makar i kroz „šalu“ – ozbiljno narušava sliku o vezi. Lakše je posumnjati u prijateljicu nego u partnera. Jer ako je on kriv, onda je poljuljana sigurnost, izbor i emocija koju je uložila.
Tu je i fenomen emotivne investicije. Što je veza duža i intenzivnija, to je teže prihvatiti da možda postoje crvene zastavice koje smo prevideli. Priznati problem značilo bi priznati da nešto nije savršeno – a to može izazvati strah od raskida, osude okoline ili ličnog neuspeha. U takvom stanju, prijateljica koja ukazuje na problem postaje simbol pretnje stabilnosti.
Ipak, važno je razdvojiti odgovornost. Osoba koja je prešla granicu – čak i verbalno – snosi punu odgovornost za svoje ponašanje. Prebacivanje krivice na ženu koja je to prijavila često je način da se izbegne suočavanje sa neprijatnom istinom. A to je obrazac koji dugoročno može biti opasan.
Foto: Unsplash.com
Pravo prijateljstvo nekada podrazumeva i rizik da budemo pogrešno shvaćene. Iskrenost nije izdaja – ćutanje bi to moglo biti. Vreme često pokaže ko je želeo da zaštiti, a ko da zataška problem. A granice, jednom pređene bez posledica, retko ostaju na tome.
Autor: S.Paunović
