Da li je sve stvar sudbine – ili postoji obrazac ponašanja koji pravi razliku između baksuza i miljenika sreće?
Sigurno poznajete bar jednu osobu kojoj uvek ide od ruke. Nalazi novac na ulici, dobija nešto na greb-grebu, upoznaje prave ljude u pravo vreme i kao da bez mnogo muke dolazi do prilika. S druge strane, neko drugi se trudi jednako – ili više – ali rezultati izostaju. Da li je u pitanju čista sreća ili postoji psihološka pozadina tog fenomena?
Istraživanja iz oblasti psihologije pokazuju da ljudi koji sebe smatraju srećnima češće primećuju prilike u okruženju. Oni su otvoreniji za nova iskustva, razgovore i rizike. Dok jedna osoba hoda ulicom gledajući u telefon, druga primećuje novčanicu na trotoaru. Razlika nije u univerzumu – već u pažnji. Sreća često nagrađuje budne, a ne nužno izabrane.
Tu je i faktor stava. Ljudi koji veruju da im „ide od ruke“ ulaze u situacije opuštenije, sa manje straha od neuspeha. Takav pristup povećava šanse za dobar ishod. Kada kupuju greb-greb, to rade iz zabave, a ne iz očaja. Kada apliciraju za posao, očekuju pozitivan ishod. Optimističan stav ne garantuje dobitak, ali utiče na ponašanje koje povećava verovatnoću uspeha.
Postoji i nešto što zovemo efekat samopotvrđivanja. Ako verujete da ste baksuz, svaki loš ishod doživljavate kao dokaz te tvrdnje, dok dobre stvari minimizirate. Suprotno tome, srećni ljudi pamte dobitke, a gubitke brzo zaboravljaju. Tako grade narativ o sebi kao osobi kojoj život ide na ruku – i ponašaju se u skladu s tim narativom.
Foto: Pixabay.com
Naravno, faktor slučajnosti postoji. Neko zaista dobije novac na ulici ili osvoji nagradu bez posebnog truda. Ali dugoročno, sreća je često kombinacija pripreme, otvorenosti i načina razmišljanja. Možda ne možemo kontrolisati sve okolnosti, ali možemo kontrolisati koliko smo spremni da ih primetimo. A ponekad je upravo to razlika između onih koji čekaju čudo – i onih koji ga prepoznaju kada se pojavi.
Autor: S.Paunović
