Različiti emotivni kapaciteti u vezi ne moraju biti prepreka – ali zahtevaju zrelost, strpljenje i spremnost na učenje sa obe strane.
U mnogim vezama partneri se ne razlikuju po tome koliko vole, već po tome kako razumeju i izražavaju emocije. Kada jedan partner ima razvijeniju emocionalnu inteligenciju – lakše prepoznaje osećanja, komunicira ih jasno i empatično reaguje – dok drugi deluje zatvorenije ili nespretnije u emotivnim situacijama, može se stvoriti osećaj neravnoteže. Ipak, razlika ne znači automatski i neusklađenost, već poziv na prilagođavanje.
Prvi korak je odustajanje od etiketiranja. Manje emotivno vešt partner nije nužno hladan, nezainteresovan ili nezreo. Moguće je da dolazi iz porodice u kojoj se emocije nisu otvoreno pokazivale ili jednostavno drugačije procesuira osećanja. Umesto kritike, mnogo je delotvorniji model – pokazati kako izgleda zdrava komunikacija. Emocionalna inteligencija se, za razliku od temperamenta, može razvijati.
S druge strane, partner sa manje razvijenom emocionalnom inteligencijom mora pokazati volju da uči i raste. To podrazumeva slušanje bez defanzivnosti, postavljanje pitanja i spremnost da prizna sopstvene propuste. Ljubav se ne meri samo intenzitetom osećanja, već i spremnošću da se zbog te ljubavi menjamo nabolje. Ako postoji želja za napretkom, razlika postaje prostor za razvoj, a ne izvor konflikta.
Foto: Pexels
Na kraju, važno je zapitati se – da li se uprkos razlikama osećamo viđeno, poštovano i sigurno? Ako je odgovor potvrdan, jaz u emocionalnoj inteligenciji može postati prednost: jedan partner donosi stabilnost, drugi dubinu, a zajedno grade ravnotežu. Ljubav ne traži savršenstvo, već kompatibilnost u vrednostima i spremnost da se zajedno raste.
Autor: S.Paunović
