Decenijama nam ponavljaju da prava ljubav podrazumeva patnju – ali istina je mnogo jednostavnija: toksični odnosi bole, zdravi ne.
„Ako ne boli, nije ljubav“ – rečenica koja se prenosi kroz filmove, muziku i generacije, kao da je emotivna patnja dokaz dubine osećanja. Od Romea i Julije do savremenih romantičnih drama, ideja da je ljubav povezana sa žrtvom, suzama i dramom duboko je ukorenjena u kolektivnoj svesti. Ali ono što često zaboravljamo jeste da intenzitet nije isto što i kvalitet, niti je bol merilo bliskosti.
Kada odnos stalno oscilira između euforije i razočaranja, kada partnerova pažnja dolazi na kašičicu, a nesigurnost postaje svakodnevica – to nije strast, već emocionalna nestabilnost. Toksični odnosi hrane se neizvesnošću, ljubomorom i manipulacijom. U takvoj dinamici telo je stalno pod stresom, a mozak zavisan od ciklusa nagrade i kazne. Zato mnogi mešaju anksioznost sa leptirićima u stomaku, i dramu sa sudbinom.
Pop kultura godinama romantizuje ovakav obrazac, a ljubavnem priče iz knjiga i filmova učvrstile su ideju da prava emocija mora da bude burna, komplikovana i na ivici bola. I dok takve priče imaju svoju umetničku vrednost, u realnom životu stalna patnja nije dokaz ljubavi, već znak da nešto nije zdravo.
Zdrava ljubav izgleda drugačije. Ona ne izaziva grč u stomaku kada telefon zazvoni, ne tera nas da preispitujemo sopstvenu vrednost i ne uslovljava pažnju poslušnošću. U stabilnom odnosu postoji sigurnost da ćemo biti saslušani, poštovani i prihvaćeni. Konflikti postoje, ali ne razaraju – rešavaju se razgovorom, bez ponižavanja i straha od napuštanja.
Foto: Pexels
Razbijanje mita da ljubav mora da boli zapravo je čin samopoštovanja. Ljubav može da bude strastvena, duboka i uzbudljiva, ali njena osnova je mir, a ne haos. Kada prestanemo da poistovećujemo patnju sa romantikom, otvaramo prostor za odnose u kojima srce ne preživljava – već diše.
Autor: S.Paunović
