Nije problem u cveću i čokoladi – već u osećaju da tog dana moramo da budemo srećni, voljeni i savršeni. A to je zamka u koju svi upadamo.
Dan zaljubljenih bi, u teoriji, trebalo da bude najnežniji dan u godini. Ruže, večere uz sveće, poruke pune srca i romantične objave koje preplave društvene mreže. Ipak, realnost je često drugačija – mnoge ljude 14. februar ne inspiriše, već iritira. Umesto leptirića u stomaku javlja se pritisak, nelagodnost, pa čak i tuga. Zašto praznik ljubavi u nekima budi upravo suprotne emocije?
Psiholozi objašnjavaju da problem nije u samom prazniku, već u simbolici koju mu društvo nameće. Dan zaljubljenih je postao svojevrsni emotivni ispit – ako ste u vezi, očekuje se spektakl; ako ste singl, očekuje se da to nekako opravdate; ako ste u dugoj vezi bez velikih gestova, lako se javlja sumnja da nešto nije u redu. Društvene mreže dodatno pojačavaju osećaj da svi drugi žive filmsku romansu, dok je vaša realnost obična, tiha i nesavršena. A ljubav, po svojoj prirodi, jeste upravo to – nesavršena.
Veliki problem je i poređenje. Tog dana retko ko objavljuje svađe, ćutanja ili rutinu. Objavljuju se buketi, putovanja i skupoceni pokloni. Kada stalno gledamo tuđe highlight trenutke, lako počinjemo da preispitujemo sopstveni odnos. Psihološki mehanizam je jednostavan: mozak ne pravi razliku između realnosti i pažljivo kuriranog sadržaja, pa osećaj da zaostajemo postaje vrlo stvaran.
Za one koji nisu u vezi, Dan zaljubljenih ume da aktivira osećaj usamljenosti, čak i kod ljudi koji su inače zadovoljni svojim statusom. Društveni narativ poručuje da je romantična ljubav vrhunac ispunjenosti, pa se sve drugo čini kao privremeno stanje. U takvoj atmosferi i najstabilnija osoba može da se zapita: “Zašto sam sama?” ili “Da li sa mnom nešto nije u redu?” A istina je da partnerski status nije merilo vrednosti.
S druge strane, ni parovi nisu pošteđeni pritiska. Očekivanje da partner mora da organizuje posebno iznenađenje ili da tog dana sve bude savršeno može da stvori tenziju. Ljubav postaje performans. Ako nema spektakla – da li to znači da nema ni emocija? Psiholozi upozoravaju da su upravo ti nametnuti standardi problematični, jer pretvaraju spontanost u obavezu. A kada nešto postane obaveza, gubi svoju čar.
Postoji i dublji sloj – Dan zaljubljenih često osvetli pukotine koje tokom godine uspešno ignorišemo. Ako veza već neko vreme ne funkcioniše kako treba, 14. februar to dodatno naglasi. Umesto radosti, javlja se frustracija jer praznik podseća na ono što nedostaje. Nije praznik uzrok nezadovoljstva, već reflektor koji ga čini vidljivijim.
Zanimljivo je i to da nas ne nervira ljubav, već komercijalizacija emocija. Kada se osećanja svedu na cenu poklona ili veličinu buketa, prirodno je da deo ljudi oseti otpor. Ljubav je intimna, a Dan zaljubljenih je postao javni spektakl. U tom raskoraku između privatnog i javnog nastaje nelagodnost.
Na kraju, možda nas Dan zaljubljenih nervira zato što nas suočava sa sopstvenim očekivanjima. Želimo veliku, sigurnu, strastvenu ljubav, ali istovremeno osećamo strah od razočaranja. Lakše je reći da nam je praznik besmislen nego priznati da nam je stalo
Foto: Pixabay.com
Možda je rešenje jednostavnije nego što mislimo – da 14. februar skinemo sa pijedestala i prestanemo da ga doživljavamo kao test. Ljubav se ne meri jednim danom, jednim poklonom niti jednom objavom. Ona se gradi u malim, svakodnevnim gestovima koji nemaju hashtag.
A ako nas Dan zaljubljenih ipak malo iznervira – možda to samo znači da želimo autentičnu, stvarnu ljubav, a ne njenu dekorisanu verziju. I to je sasvim u redu.
Autor: S.Paunović
