Živimo u vremenu u kojem je pažnja postala valuta.
Lajkovi, pregledi, reakcije i poruke mere se brže nego emocije, a potvrda dolazi u realnom vremenu. Nikada nije bilo lakše biti primećen – i nikada teže osećati se zaista viđeno. U toj trci za pažnjom, kao da smo zaboravili šta s njom radimo kada je konačno dobijemo.
Društvene mreže su nas naučile da stalno šaljemo signal: „Pogledaj me.“ Fotografije, storiji i objave često nisu puka potreba za deljenjem, već tihi poziv za potvrdu. Problem nastaje kada pažnja postane cilj, a ne sredstvo. Kada se sve svede na reakciju drugih, unutrašnji osećaj vrednosti počinje da zavisi od ekrana.
Zanimljivo je da što više pažnje dobijamo, to nam je više potrebna. Kratkotrajni nalet dopamina brzo se potroši, a iza njega ostaje praznina koju pokušavamo da popunimo novom objavom, još jednim filtrom, još jednim dokazom da postojimo u tuđim očima. Tako se stvara začarani krug u kojem se ne pitamo zašto nešto delimo, već koliko će biti primećeno.
U isto vreme, malo ko zna šta da radi sa pažnjom kada je dobije. Retko se pretvara u stvarnu bliskost, razgovor ili razumevanje. Ostaje na površini – kao broj koji raste, ali ne greje. Umesto povezanosti, često dobijamo upoređivanje. Umesto potvrde, sumnju. Umesto mira, stalnu potrebu da budemo još vidljiviji.
Foto: Pixabay.com
Možda pravi problem nije u tome što tražimo pažnju, već što smo zaboravili da je pažnju potrebno i zadržati – usmeriti je na sebe, na sopstvene potrebe, odnose i unutrašnji svet. Dok god tražimo da nas drugi vide, a ne pokušavamo da razumemo sebe, nijedna količina pažnje neće biti dovoljna.
U svetu koji nas stalno gleda, najređa veština postaje sposobnost da zastanemo i zapitamo se: šta mi zaista treba kada reflektori padnu? Jer pažnja sama po sebi ne donosi ispunjenje – ali može biti početak, ako znamo kako da je pretvorimo u smisao.
Autor: S.Paunović
