Sigmund Frojd je još pre više od sto godina skovao pojam "infantilna amnezija" - koji se odnosi na nestanak najranijih uspomena iz detinjstva.
Iako se sećamo da smo kao mali uživali u pažnji i ljubavi svojih roditelja, ništa od toga ne ostaje zabeleženo u našem pamćenju.
Naime, većina ljudi ne seća se perioda pre druge ili treće godine života, iako su naučna istraživanja pokazala da deca već sa dve godine mogu da stvaraju trajna sećanja, ali se ona ne pamte svesno.
Zašto zaboravljamo najranija sećanja
Profesor Ći Vang sa Univerziteta Kornel tvrdi da većina odraslih ljudi ne seća se svojih prvih iskustava do druge ili treće godine života. Do sedme godine, sećanja su obično „mlečna“, što znači da su delimično povezana sa raznim događanjima, ali nisu potpuno jasna.
Iako se smatralo da mladi mozgovi nisu dovoljno razvijeni da zadrže trajna sećanja, novija istraživanja iz osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da deca starosti od dve godine mogu da se sećaju događaja i to vrlo detaljno.
Kada je u pitanju trauma i njen uticaj na detinjstvo, istraživanja sugerišu da deca koja su bila izložena traumi u ranom uzrastu, iako ne pamte konkretne detalje tih događaja, njihov mozak i dalje čuva te uspomene, što kasnije može izazvati anksioznost i depresiju.
Kristina Alberini, profesorka neuroloških nauka na Univerzitetu u Njujorku, tvrdi da je paradoks infantilne amnezije to što su ta zaboravljena sećanja ipak ključna za oblikovanje našeg života.
Različite kulture i njihova sećanja
Sećanja na detinjstvo nisu ujednačena i variraju od kulture do kulture. Profesor Vang je istraživao kako različite kulture utiču na autobiografska sećanja, posebno u kontekstu Amerike i Kine. Otkrio je da se Amerikanci sećaju svojih prvih iskustava otprilike sa tri i po godine, dok Kinezi imaju tendenciju da se sećaju ranije, u proseku oko tri godine.
Sećanja su u velikoj meri oblikovana time da li su bila emocionalna i usmerena na sebe ili su bila kolektivna i vezana za odnose sa drugima.
Zanimljivo je da su se, u slučaju Maora sa Novog Zelanda, prva sećanja javljala ranije nego kod pripadnika evropskog porekla. U ovoj kulturi, naglasak na usmenim tradicijama i detaljnim pričama tokom odrastanja stvorio je okruženje koje omogućava deci da se sećaju svojih prvih iskustava u detinjstvu, već sa dve i po godine.
Profesorka Elejn Ris sa Univerziteta u Otagu proučavala je kako narativna tradicija utiče na pamćenje, ukazujući da deca koja su odrasla u bogatijem verbalnom okruženju imaju mogućnost da sa većim detaljima zapamte svoje rane uspomene.
Može li se sećanje oblikovati kroz priče
Profesor Ris ističe da mentalne slike koje deca stvaraju već sa šest meseci mogu biti ključne za formiranje sećanja, ali samo ako su te slike kasnije opisane rečima. Onima koji su odrasli u porodicama u kojima su otvorena pitanja o prošlim iskustvima bila uobičajena, veća je verovatnoća da će se sećati svojih prvih detaljnih uspomena, čak i kao tinejdžeri.
Ovaj fenomen ukazuje na to da verbalizacija uspomena može značajno doprineti očuvanju tih sećanja.
Autor: Jovana Nerić
