Nismo klasični turisti, više smo umislili da smo razbijači mitova, možda navučeni na adrenalin i strah. Možda uspemo, a možda nas Sava Savanović, najpoznatiji srpski vampir, razbije na nemir i nemoć. Moji prijatelji, Vladan - poznatiji kao "Kobac", Bane Andrić i ja - Putriota, vodimo vas u avanturu, koju su mnogi okarakterisali kao ludilo. Slažemo se.
Da li smo dugo priželjkivali da ovo uradimo - jesmo, da li smo dugo razmišljali šta ćemo tamo doživeti - nismo. Trojica avanturista sa istim ciljem, možda različitim pobudama, odlučili su da prespavaju u najukletijoj vodenici u Srbiji, najvećoj misteriji koja se godinama provlači kroz krvotoke lokalnih meštana. Selo Zarožje kraj Bajine Bašte, već vekovima muče strašne priče, koje se prenose sa kolena na koleno, ne uspevajući da izblede. Bogati trgovac Sava Savanović, živeo je u selu Zarožju, bio je ugledni bogati trgovac stokom, neženja.
Zaljubio se u dosta mlađu devojku iz komšiluka, koja ga je ubrzo odbila. Sava, besan na sve, a ponajviše na sebe, ubio je mladu lepoticu, nakon čega su ga meštani uhvatili i prebili na smrt. Zakopali su njegovo telo van sela i seoskog groblja, negde u brdima. Od tog momenta, lokalno stanovništvo više noću ne spava mirno.
Sava se ubrzo povampirio i uselio u obližnju vodenicu, ovu u kojoj ćemo mi prespavati. Tokom tog vremena, čekao je svoje komšije da dođu i melju brašno, davio ih i pio im krv. Jednog po jednog, uterivao im je strah u kosti. Preplašen narod, shvativši da imaju posla sa vampirom, vratili su se do Savinog groba, iskopali leš i proboli ga glogovim kocem. Dok su ponovo zatrpavali kovčeg, iz groba je izletela jedna leptirica, koju su kasnije viđali kraj vodenice. Bojažljivo su iznova koristili vodenicu za brašno, dok vampir Sava više nije ubijao ljude, ali se svakako osećalo njegovo prisustvo. Tako su govorili.
Kako se priča prenosila generacijama, postajala je sve jezivija, a akteri priče bili su sve nesigurniji u to, šta mogu očekivati od tog ukletog mesta. Danas, meštani Zarožja i dalje "cvikaju" od vodenice, retko ko se usudi da poseti istu, ne vole da prolaze kraj nje, a kamoli spavaju u njoj. Smatra se jako ukletim mestom, gde će se sve negativne sile sručiti na onog ko je poseti. Veruju da je Sava još uvek prisutan. Iako je i kod nas nekakav strah prisutan, mi smo se odlučili da je na kraju posetimo i u njoj prespavamo. Poneli smo opremu za spavanje, vreće, ćebad, hranu i piće, sekiru, nož, lampe i beli luk. Čisto, za svaki slučaj.
Stigli smo u predvečerje, nije bilo lako prvi put ući u vodenicu. Zakoračiti preko praga, naročito jer smo pre nego smo ušli zatekli slepog miša koji je prvo obigravao oko nas, a zatim i leptiricu koja je stajala na pragu. Bez preuveličavanja i laži. Jedna. Zapravo, sama pozicija vodenice je jako jeziva, okružena šumom, u kotlini, na nabujaloj reci od koje se retko šta čuje. Osim ulaznih vrata, koja su prilikom otvaranja zaškripala, baš kao u svakom horor filmu. Tada smo definitivno postali svesni u šta smo se upustili. Nema nazad. Ovo će večeras biti naš dom.
Leptirica je sa praga odletela nizvodno, ka selu. U početku smo se samo gledali, nepoverljivo, spustili stvari i zagledali svaki ćošak ove drvene kućice. Tražili tragove vampira, ili bar poskoka, zmije koja živi u ovim krajevima, a nedavno je krenula u pohod nakon prespavane zime. Slične zube imaju. Spustili smo stvari, okačili beli luk, sekiru stavili kraj vrata. Ako zaškripi. Nasred vodenice stoji natpis da je prošle godine osveštana. Pored belog luka, dodatno nam uliva sigurnost.
Odavno se nosim mišlju da je sigurnost razlog što retko izlazimo iz zone komfora, a da je izlazak iz zone komfora zapravo život kakav treba biti. Nakon večere koju smo prethodno pripremili, čitajte - kuvana jaja, otišli smo korak dalje u našoj pomalo zabrinjavajućoj avanturi. Došli smo na ideju da pogledamo film, Leptiricu, naš prvi horor film iz 1973, koji govori o srpskom vampiru. Ček, da li smo mi stvarno normalni?
Normalno je precenjeno. U vodenici gde je obitavao Sava Savanović, gledamo film o njemu. Kobac je poneo projektor, čaršav kao filmsko platno, Bane je poneo rakiju. Verujte nam, ovo do sada niko nije uradio. Noć je odavno već pala, film je jedva nešto nadjačavao zvuk reke. Gledam ga po drugi put. Verujte mi da je prvog puta bilo mnogo strašnije, iako je projekcija bila u mojoj spavaćoj sobi. Nekako smo utonuli u momenat, zaboravljamo gde smo. Kada momenat prođe, razmišljamo kako posle projekcije da odemo u toalet, gde je toalet šuma. Sa stražom.
Prestajemo sa ispijanjem vode, možda još jedna rakija, da salije strah. Posle par komada, lagano smo zaspali. Nečujno. Negde iza ponoći. Vrteli smo se i budili milijardu puta, neudobno je spavati na podu, tokom aprila, usred šume. Bez grejanja. Kako se temperatura spuštala, tako se spuštao i moj prag tolerancije na zimu. Sve do nekih pola pet izjutra, bilo je mirno, nije Sava svraćao, iako smo hrkali sva trojica. Tada, tik pred zoru, začuli smo nešto izvan vodenice. Kada vam se uši dovoljno naviknu na bučnu vodu, počnete prihvatati ostale zvukove. Koraci ili stope, njuh i radoznalost. Čulo se jasno.
Foto: Promo
Nije nam Sava padao na pamet, za njega je kasno, da ne kažem, rano. Meni je u glavi odmah osvanuo zalutali medved, koji se zna naći u ovim šumama. Najveći strah većini prirodnjaka i avanturista. Da slučajno medved ne pokuca, ili samo uđe, jer se vrata na vodenici ne zaključavaju. Tišina. Jedva smo i disali. Iskreno, pre će biti da nas neki jež zafkava, ali šta ako je zaista medved?! Nismo nikome rekli da idemo u vodenicu, kako nekome ne bi palo na pamet da nas plaši.
Možda to nije bila pametna odluka s obzirom da tamo dometa nema. Možda nas neko, nekada, samo nađe. Znate one trenutke kada sebi obećate da to više nikada nećete uraditi ili ponoviti, ali čim opasnost prođe, na isto zaboravite. Šuškalo je i krckalo, nekoliko minuta. Ruke su nam bile spremne da uzmemo sekiru i nož. Nisam sigran da beli luk pomaže protiv medveda te smo njega ostavili da visi na zidu. Da se vratim na ono "medved zaluta". Čuj, zaluta. Zalutali smo mi. On je tu domaći, na svome. Savo pomozi nam.
Svanulo je. Svanulo i nama. Živi smo i dobri smo. Izlazimo na sunce ne bili smo uhvatili malo topline. Na meni majica, duks i vuneni džemper. Probudili smo se malo pre devet. Kao kod kuće, verujem da nam je to i poželeo. Nismo krili ushićenje da smo uspešno odradili ono što smo želeli. Da nam zubi nisu izrasli, već samo ponos na ostvareno.
Volim što na ovakvim mestima i tokom ovakvih iskustava uvek ponešto naučite o sebi. Još jedan deo slagalice. Slagao bih kada bih rekao da nam je bilo sve jedno, ali bismo sve jedno ovo iznova ponovili. Da li nas je Sava posetio, nikada nećemo saznati, jer mogao je biti slepi miš, jež, leptirica ili cvet. Energija je čudo i često čudna. Šta smo to dokazali ovim? Verovatno samo to, da je sa određenim ljudima sve moguće i ništa nije strašno. Da li vampiri postoje ili ne, to me već nije briga. Briga za druge i vera u sebe. Ponekad ludost, i beli luk za zdravlje.
Ispratite moje avanture na društvenim mrežama, na instagramu kucajte "putriota".
Autor: Z.L.
