Ukoliko se ne otkrije dovoljno rano, osoba može da razvije određene anksiozne poremećaje ili čak depresiju.
Da li i vi osećate da, šta god da postignete, jednostavno ste mogli da date više, a vaš rezultat nije ništa posebno jer su mnogi oko vas to isto uspeli?
Postoje ljudi koji svoje uspehe ne pripisuju sopstvenom zalaganju, sposobnostima, veštinama i talentu, već sve dobro što urade pripisuju sreći, ili smatraju da su i drugi uradili makar jednako dobro, ako ne i bolje.
Ovaj osećaj je često praćen i strahom da će biti okarakterisani kao varalice i da će im sve što su stekli i stvorili biti oduzetu. U psihologiji, ova pojava se naziva sindromom uljeza (eng. imposter syndrome).
U psihijatrijskoj nomenkulaturi sindrom uljeza nije okarakterisan ka poseban mentalni poremećaj, ali činjenica je da može dveoma da se odrazi na kvalitet života osobe koja pati od njega. Ukoliko se ne otkrije dovoljno rano, osoba može da razvije određene anksiozne poremećaje ili čak depresiju.
Kod velikog broja ljudi, ovaj sindrom se javlja u poslovnoj sferi života. Mnogi veruju da ne zaslužuju bolji položaj ili primanja od onoga što već imaju. Misle da bi unapređenje bilo prevara i odraz nečije dobre volje, pre nego njihovih ličnih zasluga.
Zbog ovakvih osećanja, osobe sa ovim problemom često izbegavaju da daju svoj maksimum, prećutkuju svoje mišljenje i stavove, pa dugo ostaju na pozicijama koje nisu u skladu sa sposobnostima koje poseduju već u skladu sa onim što pokazuju. To onda može biti okidač za intenzivan osećaj nezadovoljstva, i, posledično, za povišenu anksioznost, depresivnost, pa tako osoba upada u začarani krug.
Sklonost ka nezdravom perfekcionizmu, takođe je jedna od karakteristika osoba sa sindromom uljeza. S jedne strane, taj perfekcionizam može da navodi osobu na rad do iznemoglosti, dok sa druge strane, osoba nikada nije zadovoljna onim što je postigla. Isto tako, mogu da izbegavaju obaveze za koje misle da ne mogu da ih odrade savršeno.
Teško i burno doživljavaju kritike i uvek ih percepiraju kao veliki neuspeh. Sa druge strane, kada dobije pohvalu, osoba sa sindromom uljeza može da oseti nelagodu i veliki pritisak.
Neka od tipičnih uverenja kojima se vode osobe sa sindromom uljeza su:
– Sve ovo je samo splet srećnih okolnosti.
– Ne zaslužujem da budem ovde.
– Neko će otkriti da sam nekompetentan/-na za ovo što radim.
– Ovi ljudi ne znaju ništa o meni, imaju lažnu sliku, daju mi zasluge bez osnove.
– Nisam ja telentovan/-na već su zadaci bili baš laki.
– Nije ovo ništa posebno, i mnogi drugi ljudi su to postigli.
– Mora još mnogo truda da se uloži da bi se opravdali ovi nezasluženi komplimenti.
– Drugi su loše prošli pa sam se ja samo istakao/-la iako sam jedva prosečan/-na.
Ovaj sindrom često nastaje kod osoba koje su u detinjstvu bile izložene konstantnim kritikama roditelja. U kasnijem životu, i kada urade nešto dobro, ne mogu da se poistovete sa tim, a sa druge strane, kada dobije pohvalu, osoba sa ovim sindromom sama sebi stvara ogroman pritisak da to mora i da opravda. Pritisak previsokih očekivanja, odnosno osećaja da okolina ima previsoka očekivanja, može da natera ovu osobu da celog života prikriva svoju autentičnost.
Prvi korak u rešavanju ovog problema, svakako je prihvatanje da problem postoji. Nakon toga, osoba može da se obrati psihoterapeutu i zajedno sa njim pokuša da reši problem.
Autor:
