Prošao je čitav vek od rodjenja svetski poznate francuske šansonjerke Edit Pjaf, a osim po pesmama poput "La Vie en Rose" i "Non, je ne regrette rien" koje i pola veka nakon njene smrti predstavljaju muzički standard u celom svetu, pamte je i po burnom životu i rečenici "Menjam ljubavnika, pošaljite mi fotografa".
Ikona Pariza, harizmatična Edit Đovani Gasion, dobila je nadimak vrapčić (Piaf) i tako postala Edit Pjaf. Snažnim, emocijama nabijenim glasom, naglašenim slovom R, upornošću i jednostavnim nastupima osvojila je publiku širom sveta. Govorili su da bi sve stalo kada bi ona zapevala.
Rođena je u Parizu 19. decembra 1915. godini u siromašnoj porodici. Kao dete živela je u javnoj kući. Počela je da peva na ulici nastupajući sa ocem akrobatom.
Bila je kuma Marlene Ditrih, prijateljica Žana Koktoa, otkrila je talenat Šarla Aznavura i Iva Montana, inspiracija za čitavu jednu epohu, Edit Pjaf je postala pariski mit.
Umela je da govori da je "teško živeti dva života u jednom", a u tome sažeto je nadljudsko životno iskustvo mrvice, niže od 1,50 centimetara.
Život joj je bio i pun drame, preživela je smrt dvogodišnje ćerke, i majke koja je pronađena predozirana u kanalizacij. Jedna od njavećih, ljubav sa bokserom Marselom Serdanom završila se tragično, poginuo je u avionskoj nesreć na putu do Njujorka gde je ona nastupala. Bila je i prva Francuskinja koja je glasom osvojila Ameriku.
Njen biograf kaže da je imala neverovatni magnetizam za muškarce, koji su se često menjali u njenom životu. Jednom je 1957. godine zvala francuski magazin i rekla: "Menjam ljubavnika, pošaljite mi fotografa". Prvi muž joj je bio je pevač Žak Pils, a drugi, frizer, pevač i glumac, Teo Sarapo, 20 godina mlađi od nje.
Njene najpoznatije pesme su "Tu es partout" (1943), "La Vie en Rose" (1945), "Hymne a l'amour" (1949), "Sous le ciel de Paris" (1954), "Les Amants d'un jour" (1956), "Milord" (1959) i "Non, je ne regrette rien" (1960).
U znak sećanja na Edit Pjaf, i 100 godina njenog rodjenja, od apila do kraja avgusta u Narodnoj biblioteci u Parizu bila je organizovana izložba na kojoj je publika mogla da vidi više od njenih 400 predmeta, fotografija, isečaka iz filmova, pisama, koncertnih postera.
Diskografska kuća Parlophone izdala je u čast stogodišnjice rodjenja Edit Pjaf specijalno limitirano izdanje sa 20 CD-a na kojima je 20 sati remasterizovanog materijala - 350 snimaka, među kojima su i intervju iz 1962. godine i sedam nastupa uživo.
Glumila je u nekoliko filmova, medju kojima "French cancan" iz 1954. godine. O njoj je snimljen film "La vie en rose" iz 2007. koji je glumici Marion Kotijar doneo Oskara za najbolju žensku ulogu.
Umrla je u 48 godini od posledice unutrašnjeg krvarenja u mozgu, izazvanog pucanjem aneurizme. Bila je već iscrpljena od bolesti zavisnosti, teških hirurških intervencija i reumatoidnog artritisa.
Nadbiskup nije dozvolio da joj se održi misa, verska sahrana je zabranjena. Sahranjena je na pariskom groblju Per Lašez, gde su sahranjene mnoge poznate ličnosti, a njen grob je jedan od najposećenijih i dan danas.
A. Otašević
