LEK ZA SVE?! Šta podrazumeva makrobiotika i kako se hraniti zdravo?

Makrobiotička ishrana je ishrana koja podrazumeva konzumiranje pre svega različitih vrsta integralnih žitarica i mahunarki, a zatim i povrća, koštunjavih plodova i voća i kao i specifičan način jedenja koji se sastoji u izbegavanju prejedanja, kao i o temeljnom žvakanju hrane pre gutanja.

Makrobiotika insistira na što je moguće više prirodnim namirnicama koje nisu pretrpele veće procese prerade. Što se hrane životinjskog porekla tiče, u makrobiotici se insistira na izbegavanju mesa, a favorizuje se konzumiranje ribe.

U makrobiotičkoj ishrani preovladavaju zdrava ulja, mnogo složeni ugljeno hidrati i biljna vlakna iz povrća i voća, pa se kao takva smatra pogodnom za prevenciju i tretman digestivnih, srčanih i malignih oboljenja.

Makrobiotika je umeće koje nudi niz korisnih znanja i veština koje usvajamo kako bismo:

• postigli dobro zdravlje

• stvorili duševni mir i obnovili telo

• poboljšali sportske rezultate

• zadržali sopstveni mir, sreću i radost i unapredili odnose sa drugima

Makrobiotska ishrana veliku pažnju poklanja ne samo vrsti namirnica već i tome kako su gajene, načinu pripreme, i konzumiranja. Prednost se daje namirnicama gajenim u bio-vrtovima, đubrenim organskim đubrivima i neprskanim. Preporučuje se da ljudi koriste hranu koja uspeva u krugu od 100 km od mesta njihovog stanovanja, da se  konzumiraju namirnice u skladu sa godišnjim dobom (lubenica u januaru – nikako).

Ova vrsta ishrane je je samo jedan aspekt mnogo šireg pojma nazvanog makrobiotika, koji pored posebnog režima ishrane podrazumeva filozofiju, način i stil života, odnosno shvatanje sveta i događaja u njemu kao večite interakcije dve suprotne sile, nazvane jin i jang.

Termin „makrobiotika“ vodi poreklo od grčkih reči macro (veliki) i biotokos (život). U antičko vreme ovaj termin je označavao način življenja koji vodi ka dužem i zdravijem životu. Makrobiotika se prvi put u istoriji pominje u spisima Hipokrata, gde tzv. „otac medicine“ makrobiotičarima naziva zdrave i dugovečne osobe. Herodot, Aristotel, Galen i drugi antički grčki pisci koriste reč „makrobiotika“ da bi opisali način života koji preko ishrane vodi ka zdravlju i dugovečnosti.

Filozofiju moderne makrobiotike stvorio je Japanac Žorž Osava (1893—1966) koji je svoju svoju filozofiju zdravog života bazirao na tradicionalnoj orijentalnoj i japanskoj medicini. Krajem pedesetih godina, Osava je iz Japana doneo svoje učenje u SAD odakle su nastavili da ga šire njegovi učenici. Jedan od njih, Mičio Kuši, i njegova supruga, Avelina Kuši, unapredili su i usavršili Osavino učenje. Danas se njihov edukativni centar „Institut Kuši“ (Kushi Institute) smatra najvećim autoritetom u obrazovanju makrobiotičkih savetnika i instruktora makrobiotičkog kuvanja.

Temelji makrobiotike zasnovani su na principima zajedničkog dejstva dve suprotne energije koje makrobiotičari nazivaju jin i jang, pri čemu se vodi računa da ove energije budu usklađene u životu i samoj ishrani, tako da nijedna ne prevagne, a sve u cilju postizanja idealne ravnoteže istih. Jin energija označava širenje, a jang energija skupljanje. Ove dve energije, iako suprotstavljene jedna drugoj, međusobno su uvek povezane i dopunjuju se. Važno je postići njihovu ravnotežu u organizmu. Višak ili manjak jedne ili obe od ovih energija u organizmu izaziva određene poremećaje.

Prema makrobiotičkom učenju, svaka pojava u prirodi, kao i sama hrana, karakteriše se većim ili manjim prisustvom jina ili janga u sebi. Tako se, na primer, toplota i leto posmatraju kao jang, pa se radi energetskog balansa u ovo godišnje doba, kao i u toplijim krajevima, preporučuje više jin hrana poput svežeg i barenog povrća sa manje soli, sezonsko voće i više tečnosti. S druge strane, hladnoća i zima se posmatraju kao jin, pa se u ovo doba i u hladnijim krajevima preporučuje hrana koja je više jang i koja samim tim zagreva telo: pečena, pržena, duže kuvana (u ekspres loncu naročito) i više slana hrana, kao i više ribe i mahunarki.

Pored kuvanja u skladu sa godišnjim dobom, u makrobiotičkoj ishrani obraća se pažnja i na druge faktore, poput telesne konstutucije ili pola (žene su više jin, a muškarci više jang). U zavisnosti od toga da li je osoba zdrava ili ima neko oboljenje ili smetnju, primenjuje se gurmanska makrobiotika (više ulja i začina) ili lekovita makrobiotika (strog odnos povrća, žitarica i mahunarki sa specijalnim režimom začinjavanja jela koji propisuje ovlašćeni makrobiotički savetnik).

 Zbog svojeg centralnog položaja na skali jin i jang hrane, žitarice se smatraju idealnom hranom u kojoj su ove dve energije u savršenom balansu. Integralne žitarice i pseudo-žitarice poput pirinča, ječma, prosa, raži, kukuruza, heljde, kinoe i drugog (prvenstveno kuvane i u zrnu, a povremeno u vidu brašna), prema makrobiotici treba da čine oko 50 % ishrane. Treba izbegavati proizvode od poliranih žitarica (na bazi belog brašna). Oko 20—30 % ishrane treba da čini sezonsko lokalno povrće, koje je se u zavisnosti od koje se kuva, kratko bari na pari ili jede sveže. Oko 10—15 % naše ishrane treba da čine mahunarke (pasulj, sočivo, leblebije, soja) i njihovi proizvodi (tofu, tempeh). Oko 5 % ishrane treba da čine supe sa miso pastom ili tamarijem.

Voće se jede sušeno ili sveže, uvek lokalno i kada mu je sezona, pri čemu se u predelu kontinentalne klime kakvu imamo u većem delu Evrope, izbegava tropsko voće (ekstremno jin) koje, prema makrobiotici, naročito zimi, može preterano da rashladi organizam i da dovede do prehlade, nasuprot uobičajenom verovanju da je upravo dobro jesti tropsko voće zbog navodne velike količine vitamina C koji nose u sebi.

Riba i morski plodovi jedu se 1-3 puta nedeljno u zavisnosti od konstitucije, pola i drugih faktora (sedeći ili sportski način života), kako bi se organizmu obezbedila dovoljna količina vitamina B12, za koji se sa sigurnošću može tvrditi da se nalazi samo u namirnicama životinjskog porekla.

Meso, kao ekstremno jang namirnica, izbegava se u makrobiotičkom režimu ishrane ljudi koji žive u predelu umerene kontinentalne klime i sedelačkim načinom života. Prema makrobiotičkoj filozofiji, veće količine mesa intoksiciraju organizam i povećava se rizik za razna hronična degenerativna oboljenja, naročito kardiovaskularna i maligna. Umesto iz mesa, u makrobiotičkoj ishrani proteini i sve esencijalne aminokiseline u organizam se unose raznovrsnom kombinacijom ribe, različitih mahunarki, sojinih proizvoda i povrća.

Mlečni proizvodi

U makrobiotici se izbegavaju mlečni proizvodi. Makrobiotičari smatraju da nakon dojenja majčinim mlekom u prvim godinama života (koje treba da bude što je moguće duže), ne treba nastaviti sa uvođenjem kravljegmleka u ishranu jer ono u kasnijem dobu, prema makrobiotičkom učenju, izaziva mnoge zdravstvene tegobe, poput viška sluzi u organizmu ili oboljenja zglobova. Mleko, ali po mogućnosti kozje ili ovčije, preporučuje se samo onoj deci koja odbijaju da redovno jedu druge alternativne izvore kalcijuma, poput lisnatog povrća i koštunjavog voća. U zamenu za mleko, koristi se sojino mleko.

Začini i ulja

Od dodataka u makrobiotici se koriste morske alge koje obezbeđuju potrebne minerale, naročito jod, kalcijum, gvožđe.Začini koji se koriste su fermentisani proizvodi od soje poput soja sosova šoju i tamari, ili miso paste koja se koristi za pripremanje miso supe. Jela se sole nerafinisanom morskom solju, kao i začinom gomašio (dobija se mlevenjem 12 delova pečenog susama i jednog dela morske soli). Povremeno se u gurmanskoj makrobiotici upotrebljavaju začinsko bilje, kari, kurkuma I drugi lekoviti začini, ali se generalno teži neutralnoj i nezačinjenoj hrani koja naglašava prirodan ukus namirnica od kojih je obrok napravljen.

Za kuvanje se koriste nerafinisana hladno ceđena ulja (susamovo, maslinovo, suncokretovo, kukuruzno). Treba izbegavati zasićene masnoće.

Šećer, uključujući i žuti, u makrobiotici spada u grupu namirnica koje naročito treba izbegavati i u potpunosti izbaciti iz ishrane, zbog toga što dužim i redovnim unošenjem izaziva ozbiljne poremećaje u lučenju insulina. Za zaslađivanje jela koriste se složeniji šećeri, koji se duže i postepeno aposorbuju iz hrane u krvotok, poput ječmenog slada (malteks), pirinčanog slada, suvog i svežeg voća.

Č.N.