Putriota je iza sebe ostavio čak 40 zemalja, na 1.000 gradova, a svoje pratioce na Instagramu uči kako da putuju za male pare. Ovog puta je za čitaoce našeg portala opisao posetu Černobilju, koja će vas ostaviti bez daha:

Stajali smo ispred masivne kapije betonskih trošnih stubova, metalne rampe boje komunizma, uniformisanih lica iz nekog starog sovjetskog filma. Mazali se kremom protiv sunca i komaraca, nadali se da će oterati i zračenja. Govorili su nam da nije opasno ukoliko slušamo instrukcije, pratimo utabane staze, ne diramo ništa. Adrenalin je rastao, moja omiljena hrana. Prvi punkt, potpisali smo da u Zonu isključenja ulazimo na sopstvenu odgovornost, da smo upoznati sa svim pravilima, sitna slova pak nisam čitao. Umesto toga kupio sam sebi snikers i vodu, ušao nazad u autobus i uputio se ka najvećoj nuklernoj katastrofi u istoriji čovečanstva. Godinu dana nakon što su svetski alarmi zapištali, ja sam zaplakao u porodilištu. Trideset i dve godine nakon toga, ostvarujem jednu od svojih najvećih želja iz sekcije o putovanjima. Točkovi autobusa prešli su na užarenom asfaltu žutu liniju, povratka nije bilo. Dok je gusta šuma pratila put iza nas, očekivali smo da Gajgerov brojač zapišti. 

View this post on Instagram

Ne plačem, ne jer ne znam, već zato što nije u redu. Ne delim, ne jer sam sebičan, već zato što poštujem. Ne smejem se zbog toga što je nepristojno, ne jer srećan nisam. Idem jer tako treba, teraju nas, na voz, na brod, kabina i tračak sunca. Nije naše ali ipak greje, taj uski snop, ušuškan među zavesama. Kao u snegu, tragovi koje ostavljamo u vremenu nestaju do proleća. A onda dolaze drugi, koji žive, koji pate, srećni su, ne plaču, odlaze. Dele ovo zrno univerzuma za koje smatramo da je beskraj. A beskraju, ukoliko ne umemo da prikočimo, dodje kraj. . . . #putovanje #putovanja #putujupoznaj #chernobyl #urbex #abandoned #pripyat #ukraine #ukrajina #hbo #stalker #chernobylhbo #chernobylexclusionzone #chernobylzone #lostplaces #photography #traveler #travelphotography #slav #radiation #apocalypse #disaster #explore #gopro #soviet #odmor #radioactive

A post shared by aleksandar tašić (@putriota) on Sep 27, 2019 at 4:16am PDT

Nekih mesec dana ranije, moram naglasiti - pre nego su najavili seriju o Černobilju, prijatelj i ja smo u kolima ka Adi Bojani sasvim slučajno došli do saznanja da nam je poseta ozloglašenoj zoni zajednička neostvarena želja. Oduvek smo nailazili na konstantna odbijanja pri regrutovanju saputnika. Nakon nekoliko stotina istih pitanja, zapitaš se i sam, šta ćeš tamo? Srećom, nestalnost je zahvatila sve pore mog uma te u narednom momentu ponovo priželjkujem osećaj života. Neko bi rekao da je takav osećaj u zoni gde života nema, nemoguć. Tu sam da vas razuverim. Uostalom, život ovde bukti, kao plamen i dim te kobne večeri. Onaj deo živog sveta koji je pravio greške, isključen je iz zone. Ostatak je na ovom mestu izgradio carstvo. Dobrodošli u Černobilj, Zonu isključenja. 

Da krenemo od par početnih informacija koje bi trebalo znati kada je poseta ovom lokalitetu u pitanju. Zona isključenja je podeljena u dva sektora, prvi koji je prečnika 10 kilometara oko reaktora, koji je zabranjen za življenje i duži boravak, a očekuje se da će tako biti u narednih par hiljada godina. Drugi deo je zona 30 kilometara, gde je povratnicima život dozvoljen ukoliko to lično žele, ali je ovde život satkan iz dosta restrikcija, provera i ograničenja. Starije stanovništvno koje se vratilo na sela, svojim njivama, kravama i kokoškama, ne mare mnogo za nevidljivog neprijatelja. Ubeđeni da su preživeli i gore. Da im je ostalo malo vremena te da ga žele provesti u miru, iza praga koji su prisilno napustili. Potvrđujem da je mir danas ovde utemeljeniji više nego bilo gde drugde u Ukrajini. Vratimo se na pravila. Tokom posete uže zone zabranjeno je pipati bilo šta, sedeti na podu, hodati u sandalama i golih nogu, zalaziti po travi i šumi. Ne sme se kopati, a najveći neprijatelj ovog okruga su požari. Oni podižu, mukotrpno delom stabilizovanu radijaciju u vazduh, vetar je širi, te je opasnost zaista velika. Govore da su najveći problem „divlji“ turisti koji zonu posećuju van legalnih puteva i agencija, nisu kontrolisani, što sam pak zaboravio da vam spomenem, a zapravo nisam smeo ni da vam kažem. Pssst. Černobilj, ukoliko ste turista, možete posetiti isključivo putem ovlašćene agencije. Sam ulaziti u zone kroz polja i šume je em zabranjeno, em jako riskantno. Unatoč tome, dosta njih se usuđuje na baš ovakav potez, ugrožavajući sebe i druge, tako da lično, ovakve odluke ne preporučujem. Iako se kojim slučajem budete zadesili bez pratnje, nemojte paliti vatru ili bacati pikavce unaokolo.

Autobusom smo prošli kraj grada Černobilja i nastavili dalje ka selima, naše dve početne stanice. Grad Černobilj i nuklearna elektrana Černobilj nije isto te mnogi mešaju ova dva pojma, udaljeni su petnaestak kilometara. U gradu danas ljudi ponovo žive i rade, nekolicina. Napušteni grad sa svih mogućih fotografija koje ste viđali nije spomenuti Černobilj, već Pripjat, izgrađen isključivo za radnike nuklearnog postrojenja, u čijoj se blizini i nalazi. O njemu ćemo kasnije.

View this post on Instagram

Krug prvi. Najveseliji smo kada se zavrti, kada krene, na početku, ispunjeni nadanjem, ushićenjem. Žmarcima koji osvajaju telo. Očekujemo, osluškujemo. Osvajamo svet. Koliko je krugova dovoljno da ga zavolimo? Najbolji smo, najjači smo, pametni smo, srećni. Imamo jedni druge, imamo sebe, lične stavove, tonove i ego tripove. Ne puštamo već grizemo. Krug sedmi. Krug dvadeseti. Postajemo nervozni, čangrizavi. Ispravljamo to. Pravimo se da je drugi. Treći. Mladost ludost. Zavoleli smo svet, zavoleli i nas. I previše. Posle nekog vremena čuje se škripa, metal o metal, umor o umor, pogled o pogled. Krugovi nisu više tihi, sedište je počelo da žulja. Krug trideseti. Trideset i peti. Šamar. Pad. Prašina. Puštamo ili gubimo. Stalo je. Svi koji se iskobeljamo iz prašine, tresemo, osvrćemo se, drhtimo, patimo. Sve manje. Mislimo. Jer ljudi smo. Šta smo ako ne nastavimo? Šta smo ako zaboravimo? Show must go on. . . . #pripyat #chernobyl #chernobylhbo #hbo #ukraine #chernobylzone #ukrajina #gopro #goprohero6 #putovanja #putovanje #zanimljivosti #jerdomovinajesvet #putujupoznaj #chernobyltour

A post shared by aleksandar tašić (@putriota) on Jun 25, 2019 at 10:07am PDT

Elem, prvo selo koje smo posetili udaljenije je od reaktora te nije previše zagađeno radijacijom, dok je drugo pak dosta pogođeno. Možda ste takođe negde viđali fotografije ukletog obdaništa, zarđalih dečijih kreveta i lutaka iz horor priča? Baš smo se tu uputili. Zapravo, mesto naravno nije ukleto, iako tako izgleda. Grad Pripjat, kao i ova sela, danas su deo prave pravcate džungle. Kuće su zarasle u korov, drveće je pronašlo put kroz pod, krov, auto i ogradu. Dok sam koračao utabanom betonskom stazicom, zagledao sam kuće koje niko nije demolirao osim vremena. Isti smo. Krovovi su bili urušeni, fasada isprana, drvene štale i okućnice većim delom nisu više ni postojale. Pokušavao sam pronaći preživeli prozor čiji komadići nisu visili po drvenom okviru. Analizirao taj retro nameštaj koji obožavam, a čiju sam formu jedva raspoznavao. Metalni delovi ljuljaški i klackalica dečijeg parka stajali su ukopani u jednom komadu, prekriveni kombinacijom rđe i mahovine. Izgledali su jako tužno, bez smeha i boja. Ukoliko selo posmatrate sa nekih dvadesetak metara razdaljine, ispred vas je bila samo šuma. Nikakvih naznaka da je tu neko živeo nije bilo na vidiku. Uska staza ispod nas zapravo je nekada bila ulica. Krenuli su žmarci, a gajgerovi se probudili. 

Većina drugog sela završilo je pod zemljom, živopisna brdašca nisu baš toliko pitoma kao što izgledaju. Na svakom od njih stoji znak upozorenja da je u pitanju polje visoke radijacije. Nastala su potkopavanjem seoskih kuća kako bi se radijacija umanjila. Nakon kobnog događaja redom su uništavali šume, gornji sloj zemlje potkopavali su donjim, većinu kuća sa visokom radijacijom ukopavali. Na ulasku u obdanište po prvi put smo uvideli kako visina radijacije može biti enormno različita na samo metar razlike. Dečiji autić i obezglavljena lutka odmarali su u zabranjenom delu. Koraci su nam bili ujednačeni, dok se sa pištanjem mešao glas vodiča koji je ponavljao da koračamo betonskom stazom. Kažu, beton najbolje štiti od neprijatelja. Zaškripao je drveni pod, metalni kreveti na sprat, zvuk vetra kroz zgradu priključio se ostatku. Knjige i sveske bile su pobacane, neke crteže smo mogli da razaznamo. Patofna, lonče, kredenac i portikla. Ne diraj ništa, odzvanjalo je u glavi. Sada znam kako je bilo slonu u staklarskoj radnji. Gde su li završila sva ta deca koja su svoje detinjstvo započela ovde? Verujem da su se kao i radioaktivni dim rasuli po Ukrajini i svetu. Generacija smo, da ne znam, zaključio bih po igračkama. Pojedine još uvek čuvam u prašnjavim kutijama. Jedni su skakutali po zgradi i smejali se, drugi stajali u uglu i posmatrali. Kao i ja, smišljali priče. Turisti. 

Ova priča će se nastaviti jer ostalo je još mnogo toga za reći. Ova priča nema kraj, još uvek traje. 

Video klipove i više fotografija sa ovog putovanja možete pogledati kod Putriote na instagram profilu u sekciji „Ukrajina“.

Drugi deo stiže uskoro!