Sebično. Glupo. Opasno. Zlonamerno. Ovo su reči koje bi se mogle koristiti za opisivanje ponašanja pojedinih ljudi i grupa ljudi, koji uprkos raširenoj pandemiji Korona virusa širom sveta, i dalje protestuju zbog mera socijalne distance i karantina, i žele nastaviti svoj život sa svojim duboko ukorenjenim hedonističkim navikama, kao da se ništa nije desilo, niti promenilo. 

Svakodnevno smo svedoci strepnje i straha koju svi proživljavamo u socijalnoj izolaciji, posebno gledajući iz časa u čas putem svih medija potresne i stravične slike širom sveta, koje je izazvala trenutna pandemija. Naš svakodnevni život je radikalno izmenjen, i mnogi od nas su se prilagodili tzv. kućnom životu. Međutim, ono što nas zbunjuje i alarmira su ljudi skloni nepoštovanju strogih pravila, ustanovljenih kako bi se svi zaštitili, tj. sačuvali zdravlje, što je više moguće u ovim vanrednim uslovima.  

Obzirom na ozbiljnost cele situacije, čini se prosto nemogućim da ovi ljudi ne znaju da treba da ostanu kod kuće ili da se adekvatno ponašaju. Postavljamo pitanje, zašto neki ljudi i dalje imaju tendenciju da se ponašaju opasno i ugroze zdravlje drugih ljudi u ovoj situaciji?

Emocionalna epidemiologija

Još pre nešto više od desetak godina, tokom tadašnje epidemije gripa psiholog Danielle Ofri (1) pisala je o fenomenu koji je primetila kod svojih pacijenata. Otkrila je da postoji psihološka zaraza mitom i sumnjom, i da su upravo one te koje ljude i njihove porodice dovode u opasnost tokom epidemije.

Kao što postoje obrasci infekcije, tako postoje i obrasci emocionalne reakcije (emocionalne epidemiologije) povezane sa novim bolestima.

Bolesti, posebno one poput Korona virusa, koje mogu bez problema da vrebaju kao izvor zaraze od svakoga koga sretnemo, privlače i našu maštu i naše strahove. Tada postajemo uplašeni i nesigurni.

I tako, uplašeni i nesigurni ljudi često rade dve stvari:

• pretpostavljaju ono najgore o celoj situaciji i drugima

• ponašaju se iracionalno bez ikakvih vidljivih razloga

Hajde da razmotrimo oba faktora.

[1]  Ofri, D. (2009).; “The emotional epidemiology of H1N1 influenza vaccination”; New England Journal of Medicine, 361(27), 2594-2595; Access: https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/NEJMp0911047 

Pripisivanje namera i virus

Pošto ne možemo da vidimo šta ljudi misle, moramo da pokušamo da to zaključimo iz načina na koji se ponašaju. Osnovni aspekt onoga što psiholozi nazivaju “teorijom uma” je sposobnost pripisivanja stvari poput namere, emocija ili znanja drugima. Ali, većinu vremena ovo samo znači da nagađamo zašto ljudi rade ono što rade.

U trenutnoj pandemiji nas takođe vodi da automatski dajemo etičke procene drugih ljudi. To nas može dovesti do razmišljanja da ljudi namerno rade, ili govore stvari koje će povećati širenje ove bolesti, iako malo znamo o njihovim stvarnim namerama.

“Teorija uma” je pogrešna i može brzo dovesti do osnovnih grešaka u zaključivanju. Osnovna greška u zaključivanju je tendencija pretpostavke da ponašanje i mentalno stanje čoveka odgovaraju stepenu koji je logično neopravdan u datoj situaciji (2).

Drugim rečima, to što se neko ponaša na način koji može dovesti do zaraze i posledica po druge ljude, ne znači da ga nije briga za njegove postupke, koji realno mogu da ugroze druge ljude. Ali naš mozak prirodno dolazi do tog zaključka. Pretpostavljamo da se ljudi ponašaju loše, čak i u neizvesnim i komplikovanim situacijama kao što je globalna pandemija.

Jedan od iracionalnih evolucijskih argumenata bi bio da su naši mozgovi programirani da greše, jer se javlja pojačana doza opreza u cilju preživljavanja. Oprez u kontekstu pandemije paradoksalno pretpostavlja da su ljudi opasni i sebični, jer ako slučajno verujemo nekoj osobi koja ima virus, ili osobi koja se zarazila, znači da je to stvarno istina, igramo se smrću- tako naš mozak sada zaključuje.

Ali, ovaj zaključak nije zasnovan na racionalnom odlučivanju- potcenjuje važnost reagovanja zajednice i obezbeđenu podršku da se kroz krizu lakše prođe. Umesto toga, zasnovan je na pristrasnosti zaključivanja, koja automatski donosimo jer se plašimo, a to podrazumevamo proces automatskog i pojednostavljenog razmišljanja.

Nastaviće se…

[2] Andrews, P. W. (2001). The psychology of social chess and the evolution of attribution mechanisms; “Explaining the fundamental attribution error. Evolution and Human Behavior”; 22(1), 11-29.; Access: https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S1090513800000593 

Autor: Pink.rs

<