Gradonačelnik je prekšio "pravila" i time učinio da selo za koje su mislili da umire, "vaskrsne" i postane jedno od omiljenih vikend destinacija Italijana i sve popularnije među strancima.
Subotnje je jutro u mestu Ćivita di Banjoređo (Civita di Bagnoregio) i meštani obilaze srednjovekovne zidine promatrajući posetioce koji se penju prema ulazu u selo. Kako se turisti približavaju ulazu, počinju dozivati meštane, a ovi brzo pritrčavaju.
Jedno od najživopisnijih sela u čitavoj Italiji nije obična turistička destinacija, a nisu obični ni njegovi meštani. Za početak, to su mačke, njih dvadesetak, koje su dočekale turiste i koje čine većinski deo stanovništva. Populacija od preostalih dvanaestoro ljudi, u manjini je u odnosu na njih.
Posebnost ovog mesta svakako je njegov položaj, na strmoj litici, odsečenog od obližnjeg grada Banjoređo malim kanjonom. Jedinu vezu predstavlja 366 metara dug pešački most koji se uzdiže iznad provalije, smešten tako da se s njega prelazi pravo na zidine koje okružuju selo.
Ipak, ono što Ćivitu čini istinski unikatnom jeste što je verovatno jedina italijanska destinacija koja je svojevoljno stvorila prekomerni turizam i iskoristila ga za dobrobit sela.
Imali su običaj da ga zovu "la città che muore" ili selo koje umire. Smešteno je u regiji Lacio, na dva sata severozapadno od prestonice Rima. Budući da leži na erozivnom tlu čiju podlogu čine pesak i glina, mesto je pretrpelo nekoliko urušavanja, u kojem su se pojedini delovi odvaljivali i padali u kanjon, pretvorivši ga od nekadašnjeg grada u gotovo napušteno seoce.
Tokom vekova, većina stanovništva se preselila u obližnji Banjoređo, nekada spojen Ćivitom, pa razdvojen potresom koji je zahvatio ovo područje u 18. veku. Most koji je povezivao ova dva mesta većim delom uništili su nacisti tokom Drugog svetskog rata i stanovništvo je nakon toga počelo ubrzano da se seli da bi do 1990. godine selo postalo praktično napušteno.
"Ćivitu je uvek pratio taj sukob s prirodom", kaže za CNN, kuvar Mauricio Roki. Danas, ovo mesto zovemo 'selo koje želi da živi'".
Tokom 2013. godine, tadašnji gradonačelnik Banjoregija, Frančesko Biđoti imao je plan. Tri godine mandata, podržavao je umetnička događanja i kulturne festivale u nameri da privuče prvenstveno Rimljane, željne vikend tura za beg iz grada. Iako je turizam napredovao, on je želio nešto više.
I tako je, ne poštujući preporuke svojih savetnika, doneo odluku da ustanovi porez za turistički ulazak u selo. Iako plaćanje ulaska uglavnom odvraća turiste, Biđoti je verovao da će, ako zatraži od ljudi da plate taksu kako bi prešli most koji vodi do Ćivite, stvoriti učinak kod njih da još više požele da tamo dođu. I tako je uvedena karta po ceni od 1,5 evra za ulazak u selo.
"Nešto neverovatno se dogodilo", kaže Biđoti. U zemlji poput Italije koja je epicentar prekomernog turizma, gde je svakodnevni život stanovništva zagušen poplavom turista, na fenomen prekomernog turizma gledalo se isključivo kao na nešto negativno. Sve dok se nije dogodio fenomen – Ćivita."
Graonačelnik, danas predstavnik pokreta za razvoj turizma u regiji, kaže da je život meštana značajno unapređen zahvaljujući turizmu. Taksa za ulazak, koja je prvo povećana na 3 evra tokom 2015. godine, a potom ponovno podignuta na 5 eura 2018. godine, preporodila je lokalnu infrastrukturu, pa je Banjoređo postao prvi grad u Italiji koji je oslobodio stanovništvo lokalnih poreza.
"Što je još važnije, dodaje on, porast turista doveo je do razvoja poslovanja. Otvoreni su brojni hosteli, prenoćišta, picerije, više od 400 novozapočetih poslova u Banjoređu tokom prošle godine, pa je tako i stopa nezaposlenosti pala s 10 odsto od pre desetak godina na svega 1 odsto", prenosi klix.ba.
