Da li se i vi svakoga dana pitate kako smo, u doba kada vas od druge osobe ili zabave deli samo klik, sa nikada više dostupnih aplikacija i sadržaja na internetu, ipak jako usamljeni? Vaše seme usamljenosti traži podsticaj i oblaci u vidu savremene tehnologije su svake sekunde spremni da ga zaliju kišom online pažnje i podstaknu ga na rast, osećanjem koje samo podseća na ljubav i bliskost. Razne aplikacije za upoznavanje, e-mail, messenger, facebook, instagram, twitter… izbor je zaista veliki.

Nosimo našu usamljenost kao srce na otvorenom dlanu u potrazi za zadovoljstvom, zabavom, pripadnošću, vezom. Možda ćemo na trenutak naići na određene prepreke, ali kiša online pažnje konstantno zaliva našu usamljenost i želju za bliskošću, a nikako ne dobijamo ono što nam je zaista potrebno. Seme usamljenosti izrasta u drvo čežnje i agonije, spremno da reaguje na svaki lajk, novu objavu, novo mesto, novo srce u komentaru, znake koji bi trebalo da pokazuju da smo savršeno voljeni i sigurni u našem virtuelnom svetu, mestu beskonačne komunikacije, ali i beskrajnih tišina. Tišina nastupa u periodima kada se ništa ne dešava, a mi panično tražimo još podsticaja, još pažnje i ako ih ne dobijemo, tonemo lagano u tugu i depresiju.

Lajkovanje, komentarisanje, repostovanje pretvara pasivne osobe u aktivne, i podseća nas da smo zajedno deo virtuelnog sveta. Ali ovi delići komunikacije su kao kamenčići bačeni u veliki okean između nas i naših osećanja, nas i naše instinktivne prirode.

Kada pišemo blog ili nešto objavimo na društvenim mrežama, mi i tada mislimo na nekoga koga nam nedostaje, nekoga ko nije tu, nekoga koga dozivamo ili mu upućujemo posredno poruku nadajući se da će nam se približiti, vratiti, pridružiti. Naše objave su, u stvari, naše šifrovane ljubavne poruke. Pozivamo nekoga da dešifruje našu ljubav, ma kako ona bila upakovana, u ljutnju, tugu, pretvaranje, ushićenost, poziv za pomoć. Obično sedimo i čekamo taj umirujući dodir u vidu poruke koja bi trebalo da vas zagrli, uteši, koja će vas spojiti sa objektom vaše čežnje. Ali on često nikada ne dođe. Ostajemo tužni i usamljeni u tom trenutku, kao pusto ostrvo u okeanu. Naše drvo čežnje za bliskošću je nemirno, traži prolaznu kišu online pažnje kao da to jedino postoji, a ne vidi jednu ključnu stvar: ne želi da razmisli kakvim je još vezama sa svetom povezano- vazduhom, zemljom, drugim osobama koji nekada stižu do nas alternativnim i težim putevima, i čine da se osećamo voljenim.

Odgovor bi mogla da nam da naša svest o tome kako zalivamo naše drvo usamljenosti-možemo danima čekati kišu lajkova, a možemo napraviti bolje izbore žive pažnje i akcije, izbore koji će nas dovesti do zadovoljstva i ispunjenosti.

Društvene mreže i savremena tehnologija zarađuju na našoj želji i čežnji za povezanošću, samopotvrđivanju ili bekstvu od dosade ili usamljenosti. One nam mogu pomoći da dođemo do ljudi, ali nam same po sebi ne mogu obezbediti osećaj bliskosti, zajedništva, ljubavi. Pojedina istraživanja(1)  su ukazala na porast usamljenosti, depresije i anksioznosti u iznosu od 30%, među tinejdžerima 15-19 godina, nakon sveopšteg preplavljenja tržišta pametnim telefonima (2010).

Ne možemo reći, da su socijalni mediji i pametni telefoni krivi za sve- oni imaju svojih dobrih i loših strana. Moramo prvo dobro poznavati sebe i otkriti šta socijalni mediji dobro čine za nas, a šta loše.

Šta je naš krajnji cilj boravka na društvenim mrežama? Šta proveravamo, gledamo, objavljujemo u ovom trenutku? Šta tražimo ili od čega pokušavamo da pobegnemo?

Značajna istraživanja na ovu temu su pokazala da osobe koji imaju tendenciju da traže savete na društvenim mrežama uglavnom budu nezadovoljni odgovorima koje dobijaju na Facebooku(2). Osobe sa niskim samopoštovanjem traže online uveravanja- da su lepe, pametne, sposobne, ali često završe sa osećajem da ne pripadaju tu, i da im sve predstavlja teret(3).

Naši životi, hteli mi to da priznamo ili ne, zavise od ljubavi. Nikada nismo stvarno prerasli, niti ćemo ikada, tu istinsku potrebu za ljubavlju. Ali, kada je ne dobijemo, okrećemo se protiv sebe ili protiv sveta. Tada osećamo ljutnju, frustraciju ili neadekvatnost. Okrivljujemo sebe, mislimo da postoji nešto što je u nama pogrešno, da smo neispravni. Možda čak ne mislimo da pravimo greške, ali mislimo da smo mi pogrešni. To su osnovna uverenja srama.

Naša online iskustva mogu da rasprše to potisnuto osećanje srama, neadekvatnosti i nezadovoljstva, nadajući da ćemo postati popularni, uključeni u društvo, voljeni. Socijalni mediji vešto “bacaju” kratkotrajnu, gotovo romantičnu čaroliju koja nas tera da budemo zavisnici provere naših vesti, poruka, obaveštenja, grupnih chatova, omiljenih grupa,… više puta dnevno. Socijalni mediji upravo tako liče na misteriozne, atraktivne osobe u koje smo zaljubljeni, koji nas stalno vode, a ne znamo kuda, da bi nas na kraju odbili i okrenuli nam leđa, kada nam ljubav i pažnja najviše bude potrebna.

Upravo tada, možemo spoznati kako da izađemo iz ovog začarnog kruga žudnje za online pažnjom i ljubavlju, koja to zapravo nije. Prepoznajući da nosite zajednički ljudski teret- usamljenost, i početak nežnosti, ljubavi i razumevanja prema sebi samom je početak svih odgovora i mudrosti.

Shvatite svoju usamljenost kao plodno tlo za vaš lični rast. Ne bojte se tišine sa samim sobom, u njoj ćete pronaći sve odgovore. Hodajte ka bliskosti sa drugim ljudima malim, ali sigurnim koracima. Jedan pogled razmenjen u prolazu, topla rečenica podrške u supermarketu, neki osmeh iza stola za kojim sedite, mogu takođe biti lepi počeci bliskosti. Okrenimo se svojoj suštinskoj prirodi i potražimo prvo ljubav u sebi, a potom i drugim ljudima. A ako izgubite u vremenu i prostoru neke drage ljude, tu socijalne mreže mogu pomoći. Dajmo im značaj kakav i treba da imaju- neka budu samo naša najbolja sredstva u potrazi za ljudima i stvarima koje su nam potrebne, nikako gospodari naše sreće i dobrog raspoloženja.

Ako želite da pročitate nešto više o usamljenosti, ljubavi i bliskosti, i kako mi rešavamo takve probleme, pogledajte o tome više OVDE.

1. https://www.theatlantic.com/magazine/archive/2017/09/has-the-smartphone-destroyed-a-generation/534198/,2. Bazarova NN, Choi YH, Whitlock J, Cosley D, Sosik V. 2017. Psychological distress and emotional expression on Facebook. Cyberpsychol Behav Soc Netw. 20,(3): 157-163 3. Clerkin EM, Smith AR, Hames JL. 2013. The interpersonal effects of Facebook reassurance seeking. J Affect Disord. Nov; 151(2): 525-30