Srpski košarkaš je govorio o privatnom životu i stvarima koje obično strogo drži za sebe.
Kada je shvatio da može da uspe NBA ligi
Kada sam dobijao minute u drugoj četvrtini, gde smo igrali dobro i ne da smo igrali dobro konstantno, nije bilo da je neko dao 30 da smo se izvukli, nego smo konstantno bili dobri, bili smo prepoznatljivi gde pravimo prednost. Tu sam shvatio da mogu da doprinesem ekipi da igra bolje i u tim nekim akcijama sam dobijao neke lopte i na terenu gde mogu da dam koš i da tražim drugu šansu. Ta neka igra naša gde je bio Geri Heris u drugoj petorci, imali smo taj momenat, onda je bio Vil Barton, pa smo zajedno prešli u prvu petorku. Imali smo neku igru sa drugom petorkom gde je sve igrače činila boljim. Svi kažu da je Melounova odluka da pređem u prvu petorku gde se Nurkić tad povredio, probali smo i zajedno, ja sam tražio da budem rezerva i druga petorka. Onda je trener posle odlučio da zameni mene i Nurkića i od tad je tako. Neki ljudi kažu da su me pogurali iz menadžmenta, neko kaže da nije, ali nisam siguran
Prilagođavanje na NBA ligu
Najveći problem mi je bio brzina kada sam došao i terminologija kada sam došao. Kada sam počeo da igram, imali smo razne igrače, Entoni Dejvis koji igra licem, može da šutne, dobar poenter, on je tad bio skorer, dao je 50 poena direktno na mene. Imao si Dramonda i Monroa u Detroitu, koji su bili druga vrsta igrača, imao si Adamsa i Kantera u Oklahomi, druga vrsta, Tauns koji je dolazio, Porzingis... Da se privikavam na te igrače, defanzivno sam se mnogo gubio, teže mi bilo da se priviknem nego ofanzivno. Nisam ja danas neki defanzivni igrač, ali eto. Bilo je raznovrsnih igrača, posebno danas, visoki na malom i tako dalje. To mi je bilo najteže, da naučim igrače, kretnje... Ljudi ne shvataju to, braća su bila gledala plej-of, kako to puca, kontakti. Zubac i ja kada se sudarimo punom snagom sa po 130 kila i 210 centimetra, to sve puca. Kad pukne, to su kontakti ozbiljni. Brzina je bila u smislu kako su probojni, kako su skočni, jaki u kontaktu, tada sam igrao i sa Dankanom. Bilo je svega i svačega, na šta je trebalo da se naviknem.
Postao je košarkaški kompjuter
Deset sekundi do kraja, izvodimo loptu, od tajm-auta od kada sam ustao dok se akcija ne izvede, ja zamišljam sve moguće scenarije. Šta ako izgubimo loptu, ne izvedemo, ako me čuva niži igrač, u momentu milion scenarija. Da li gubimo, da li vodimo, koliko gubimo, sve se računa. Priprema i skauting, selektor naš je bio u podkastu tvom i kaže, pretrpavam igrače sa informacijama. Saglasan sam sa tim, mi zapamtimo jako malo, ja volim da me neko zatrpava akcijama, igračima. Ne gledam više skauting, dugo igram, pogledam samo nove momke koji su došli. Izgledam 11 godina protiv Vučevića, Nurkića, znam šta me čeka. To jako puno pomaže, ta priprema pre utakmice je pola posla. Kada to znaš, onda ideš veći nivo prepoznavanja momenta, njihove akcije.
Voli tamburaše
Foto: Tanjug AP/David Zalubowski
Mislim da sam u nekim momentima jako emotivan. Za mene tamburaši, društvo za stolom, to je najveći, vrhunac provoda. Išao sam na koncerte, išao sam u diskoteke, išao sam u klubove, strane i domaće, rok... Za mene je najveći, vrhunac provoda su tamburaši, verovatno zato što sam odrastao i verovatno odakle sam došao. Ja sam sa mojom mamom išao sa deset godina u kafanu. To sada možda zvuči loše, ali ja sam zahvalan na tome. Ja bih voleo da se ljudi ponašaju u kafani kako se moj tata ponaša u kafani. Sad je malo omatorio i sve to, ali i dalje je... To je institucija. I naučio sam i pesme i kako se ponaša i kako se peva, i kako se naručuje, kako se zove konobar, kako se pije piće, kako se ponaša ako se razbije čaša. Pritom moj tata nikada nije razbio čašu, nikada ga nisam video. Ja jesam to radio. Često mogu da zaplačem na pesmu.
Da li je imao strah i tremu
Nije me bio strah. Ja sam sa svake utakmice u Megi išao kući, puštao me je Deki. Ja i dan danas idem kući svaki put. Tako i moj ujak koji je pre 40 godina otišao u Austriju, vraća se kući, takvi smo. Imao sam tremu u igri, ne volim novo, nove ljude, novo okruženje, ništa ne volim novo. I sad imam krug ljudi sa kojima se družim, sve isto, ne volim nove stvari, nisam fan toga. To je možda loše, treba da se promeni, ali dobro. Imao sam sjajne veterane i kada sam bio mlad, Čendlera, Milera, tad su me zavoleli, imao sam uzore kao Džamir Nelson, oni su svaki dan u teretani. Non stop su me i vukli negde, posebno je dobro kada su dobri ljudi. Na primer, Majk Miler svaki put u odelu, meni je to ostalo zapamćeno, to jesu sitnice, ali eto. Da nisam bio tada u sirotinjskoj situaciji, možda bih i ja nosio, nosio Denverovu trenerku. Imao sam tremu, ali sam imao i sreće.
Letnja liga
Letnja liga nije za centre, posebno igrači kao ja iz Evrope. Ne znam koji mi je bio prosek, ostavio sam dobar utisak, kao što sam igrao u Somboru i u Megi i u Vojvodini, ja sam tako igrao i tamo, uz neke dodatke. Tad je bio Mudije, Geri Heris, Lovernj, Erik Grin, mnogi igrači. Odradio sam tu nešto, obično igrači odu kući, a ja sam ostao u Denveru. Tu sad igrači dolaze, jedno mesec i po dana niko nije došao, od juna do avgusta. Ja stvarno sam. I sad tu počinje avgust, kraj avgusta, trenirao sam pet dana nedeljno, napredovao sam i fizički. Isti tim sam imao pre 11 godina i danas.
Prisetio se dana kad je draftovan
Samo kada sam draftovan, brat me zove iz Njujorka, slavi, draftovan sam, ja sam spavao. Imao sam 18 godina, nisam razmišljao o tome tada. Nisam gledao NBA, gledao sam najbolje poteze, bio onaj NBA Action, to smo svi morali da gledamo. Ali uvek mi se sviđala liga. Uvek je bilo to, neka magija. Mislim da je daleko na vrhu. Došao sam u SAD sa Strahinjom na Letnju ligu, žena tadašnja devojka je išla u školu u Oklahomi... Dolazimo mi, ja nisam imao dinara iz Mege, možda hiljadu, dve evra. Oni nam daju tipa 75 hiljada, neku cifru, da platim stan, sam sam ga tražio, sve sam. Igramo u Las Vegasu Letnju ligu, svi smo bili tamo i Strahinja i Nemanja idu i kupuju 100 pari čarapa. Ja se gledam, nemamo dinara, šta ćemo da radimo, kakve čarape. Ja se naljutio, nemamo pare ljudi, da li ste normalni. Oni otvaraju, ne trebaju mi čarape, kakva priča, sad sam se setio slučajno.
Foto: Tanjug AP/Lynne Sladky
Čuvena utakmica protiv Cedevite gde je optužen da je sabotirao da ne bi otišao u Barselonu
Nisam, nisam. Imao sam tih momenata u NBA ligi gde ja ne znam zašto, da li je to neki inat, nisam bio agresivan, ne šutiram na koš. Ja stvarno ne znam, to mi dođe takav dan i nisam hteo. Tu sam ja, ali uvek pronađem ekstra pas, kao neću ja, Deki hoće da me ubije. Nisam sabotirao, mada da znam kako bi bilo, sabotirao bih namerno.
Divi se Novici Veličkoviću
Sjajne uzore sam imao uzore, igrače koji su došli tada, Bobi, Veličković, Varda, Kešelj, Musli, imao sam igrače da učim od njih. Vardi sam još dužan 50 evra, dao mi je pare jer nisam imao da odem kući, bilo je to pre 13 godina. Nisam mu vratio i neću mi ni vratiti. Sjajna stvar za mladog igrača je da ima nekoga da mu pokaže kako treba, da li je to i sad tako, u NBA ligi sada fali veterana. Novicu sam obožavao, pisao sam na fejsbuku da pobedi Partizan, nisam navijao za njih niti navijam ni za koga, to je bilo za njega. To nedostaje sada mladim igračima, mentori. Ja sam po prirodi bio takav, da vidim, mogu da ponovim odmah to, tako je Dejan Milojević mene učio.
Kasno postao svestan sebe
Sve mi se brzo izdešavalo u karijeri. Sombor, Novi sad šest meseci, Beograd šest meseci, draft, ulazak u prvi tim... I kada sam došao na red nisam igrao, dobijem minute, pa startujem. Nekako sve blago uzlaznom putanjom gde sve ide redom. Možda je i dobro što nisam stigao da shvatim gde sam i šta sam. U Megi sam shvatio da mogu da igram košarku, nisam znao na kom nivou, kada sam bio MVP sam shvatio da mogu da živim od toga, nisam znao samo na kom nivou to može da mi bude posao. Sa 18 godina sam mogao da se nosim sa iskusnim igračima, velikog kvaliteta, Partizan, Zvezda, Bajern Minhen, imali smo i takve utakmice, sa velikim imenima, evroligaški igrači. Shvatio sam tada da to može da mi bude posao.
Koji sport je prvo zavoleo
Prvi sport koji sam igrao je košarka, braća moja su igrala košarku, tu sam i zavoleo. Na vratima smo imali koš, tu je počelo, kada sam bio mali igrao sam protiv njih dvojice. Naljutim se na njih jer me tuku, ja počnem da plačem... Uglavnom igram ja protiv njih dvojice, oni se naljute jer ja plačem jer me guraju na vrata, padnem, pa mama dođe, ostavite Nikolu, ja u suzama... Tako je bilo samo da bih se igrao sa njima. Ja se sećam, moj brat Strahinja je igrao za Spartak kada sam bio mali, provodio sam pet, šest dana kod njega, išao sam sa njim na trening, uvek su me vukli sa sobom. Uvek kada su dolazili i kad su izlazili u grad, išli na basket, uvek su me vukli sa sobom. Imao sam stvarno jedno lepo detinjstvo, učinili su ga punog uspomena i doživljaja. Neki nisu za priču, neki nisu.
Autor: A.A.
