Miloš Teodosić napisao je pismo samom sebi, u trenutku kad je postao već zreo i iskusan igrač.
Miloš Teodosić je posle duge i sadržajne karijere rešio da stavi tačku na spektakularna dodavanja i trojke koje smo svih ovih godina gledali. Srpski plejmejker otišao je u penziju u 39. godini, a posle sjajnih utakmica i velikih uspeha i te kako ima povoda da se govori o svemu što je ovaj Valjevčanin učinio za košarku. I verovatno je dovoljno prisetiti se trojke preko Garbahose u četvrtfinalu Svetskog prvenstva protiv Španije, ali još mnogo toga krasi Miloša Teodosića.
Možda je malo poznato pismo koje je Teo sam sebi napisao kad je postao već postao slavno ime. Tom prilikom bivši košarkaš Crvene zvezde na FIBA sajtu poslao je poruku desetogodišnjem sebi - da, momku koji bi tek trebalo naporno da radi da bi sa 23. postao najbolji u Evropi, da bi stigao do šampiona Evrolige i da bi sa reprezentacijom Srbije osvajao brojne medalje. Tada je Teo sebi poručio: "Nastavi, radi naporno i videćeš."
Pismo sa FIBA sajta prenosimo u celosti:
"Zdravo, Miloše!
Imaš 10 godina i niko te ne zove Teo. Radiš u Valjevu sa svojim bratom i sanjaš da odeš negde. Možda ćeš se preseliti u Beograd, igrati za jedan od tamošnjih klubova i biti deo velike sportske organizacije.
Ti si običan momak, kao svi naši prijatelji – nisi loš, ali si neposlušan i nevaljao. Provodiš mnogo vremena sa prijateljima koji igraju na ulicama i zadovoljan si tim rasporedom: minimum osam sati na ulicama, osam sati u školi i dva sata za spavanje. Sada samo sanjaš o osvojenim medaljama i nagradama gledajući utakmice Jugoslavije i njenih zvezda poput Bodiroge, Đorđevića, Danilovića, Divca... Siguran sam da nije moguće ostvariti njihove uspehe, pa čak i kada razmišljaš o tome. Ti ciljevi deluju predaleko i previsoko da bih sada dohvatio. Ali, ti si, Miloše, sada u Valjevu.
Dakle, dozvoli mi da se predstavim. Ja sam Miloš Teodosić ili kako me većina saigrača zove – Teo. Imam 29 godina i reći ću ti koliko će tvoj život biti spektakularan i poseban.
Foto: Beta/ Dragana Stjepanović
Tvoja porodica biće tvoja glavna podrška u životu, slušaj njihove savete i veruj im u potpunosti. Tu mislim i na stvari van košarke. Nikada nećeš postati 'JA' bez porodice. Mnogo puta se zahvali prvom treneru zato što te je naučio da voliš igru. Ne tera te da se mnogo mučiš i učiš mnogo kombinacija. Zapamti sve njegove priče, on te uči da voliš košarku. Ta ljubav je beskrajna. Nikada ne zaboravi na školu, moraš da imaš dobre ocene, inače ti trener neće dozvoliti da treniraš.
Za devet godina bićeš apsolutno siguran da je košarka tvoj život i da će biti zauvek. Godinu dana posle toga, igraćeš u Grčkoj - to će biti tvoj prvi ozbiljan profesionalni korak - Olimpijakos. U 2010. godini FIBA će te prozvati najboljim košarkašem Evrope. To je ludo, imaćeš 23, ali veruj mi da je istina.
Napustićeš Grčku i otići ćeš u Rusiju gde ćeš imati profesionalne uspone i padove. Velike uspehe i bolne padove. Borićeš se protiv mnogih protivnika, ali najvažnije protiv svog karaktera. Biće teško, ali će ti pomoći da postneš čvršći, biće ti potrebno četiri godine da razumeš svaku grešku koju si napravio i uspećeš u Moskvi.
Ali nagrada za tvoj naporan rad biće nemerljiva - bićeš zvezda nacionalnog tima Srbije i predvoditi ekipu do istorijskog srebra na Svetskom prvenstvu i potom Olimpijskim igrama.
Konačno ćeš osvojiti Evroligu sa CSKA. I svaka osoba u Valjevu će te zvati "Legendo".
Ako mi ne veruješ – OK. Nastavi, radi naporno. Videćeš!"
Autor: Jovana Nerić
